26/06/2026
VEŠTAČENJE, O ČINJENICAMA - O PRAVU I PRAVNIM PITANJIMA, SUD
Latinska pravna izreka "Dajte mi činjenice, pa ću vam reći šta je pravo - Da mihi facta, dabo tibi ius", od jednakog značaja je za sve postupke koji se vode pred sudovima i u suštini znači da je sud isključivo ovlašćen da ispituje pod koju će pravnu normu podvesti utvrđeno činjenično stanje. U saglasju s istom su i osnovne odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013,,55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - US - dalje ZKP) iz člana 113. stav 2. kojima se propisuje da se "Veštačenje ne može odrediti radi utvrđivanja ili ocene pravnih pitanja o kojima se odlučuje u postupku". Uprkos viševekovnom trajanju citirane maksime i jasnim odredbama iz člana 113. st. 2. ZKP u našoj sudskoj praksi sudski veštaci veoma često daju i pravna tumačenja, odnosno vrše ocenu pravnih pitanja, iako se dokazna radnja veštačenje određuje kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku potrebno stručno znanje, shodo članu 113 stav 1 ZKP. U tome saučestvuju i organi postupka, koji ih ne usmeravaju tokom veštačenja i ne daju im precizne zadatke veštačenja, a ne retko pogrešno verujući da će mišljenje veštaka i u pogledu pravne ocene osnažiti i biti dodatni argument njihovoj odluci.
Zakonom o sudskim veštacima (Sl. glasnik br. 44/2010), članom 2, propisano je: "Da poslovi veštačenja u smislu ovog zakona, predstavljaju stručne aktivnosti čijim se obavljanjem uz korišćenje naučnih, tehničkih i drugih dostignuća, pružaju sudu ili drugom organu koji vodi postupak potrebna stručna znanja koja se koriste prilikom utvrđivanja, ocene ili razjašnjenja pravno relevantnih činjenica". Istovetno kao i Zakonikom o krivičnom postupku poslovi veštačenja se isključivo ograničavaju na stručnu pomoć pri utvrđivanju pravno relevantnih činjenica u pojedinim predmetima. Odnosno, "pri utvrđivanju onih činjenica koje se mogu utvrditi samo s pomoću posebnog znanja i umeća, kojim organ krivičnog postupka ne raspolaže. Potrebno je naglasiti da veštak pomaže organu krivičnog postupka pri ustanovljenju da li neka činjenica postoji ili ne postoji, a ne daje mu odgovor na pitanje kako tu činjenicu treba pravno kvalifikovati - podvesti pod odgovarajuću pravnu normu, tj. primeniti na nju pravo. Primenu prava na utvrđenu činjenicu sme izvršiti isključivo organ krivičnog postupka" (dr V. Bayer, Pravo o činjenicama i njihovom utvrđivanju u krivičnom postupku, str. 175 i 177).
U "Smernicama o ulozi sudskih veštaka u sudskim postupcim država članica Saveta Evrope" Evropske komisije za efikasnost pravde - CEPEJ se navodi, da se od veštaka traži da utvrdi i sudu saopšti one činjenice koje se mogu dobiti samo od stručnjaka koji provodi stručno objektivnu analizu. On prenosi naučna i tehnička znanja sudiji, što njemu omogućava da izvrši objektivnu i jasnu procenu činjenica. Veštak ne može, niti je to njegov zadatak, preuzeti odgovornost sudije za procenu i vrednovanje činjenica koje su temelj sudske odluke. Pored stručnosti bitna je njegova nezavisnost i nepristrasnost i on ne sme dopustiti da na njega utiču drugi interesi osim davanja nalaza. Dakle, veštak je jednostavno pomoćnik ili savetnik sudije. Uloga veštaka se stoga razlikuje od uloge sudije, jer je sudija taj koji odlučuje o pravnim pitanjima. Veštak samo dostavlja činjenice u skladu sa svojim specijalnim znanjem, obrazovanjem i iskustvom, iz kojih sudija onda može izvući zaključke. Njegova obaveza treba da ostane samo pomaganje pri utvrđivanju činjenica, a ne primena i interpretacija zakona, stav 16 - 18 Smernica.
S obzirom na to da je veštak osoba koja poseduje posebna stručna znanja i umeća kojima sudu pomaže pri utvrđivanju činjenica, podrazumeva se da on ne poznaje pravo i pravila krivičnog postupka. U tome se krije opasnost da će on, upuštajući se u pravno tumačenje određenih činjenica uticati na donošenje pogrešne odluke od strane suda. Takav rizik je tim pre veći ukoliko sud ocenu nalaza i mišljenja veštaka ne izvrši kritički i u vezi sa drugim dokazima, već isti prihvati mehanički, kao i koliko često veštaku sud dopušta da vrši pravnu ocenu.
Preduslov takve prakse prvenstveno se ogleda u načinu na koji se imenuju sudski veštaci. Prema izveštaju tima specijalista i savetnika za reformu pravosuđa Svetske banke iz 2018 godine, koji se odnosi na ulogu sudskih veštaka i moguće reforme u cilju unapređenja efikasnosti i kvaliteta pravosuđa Srbije, kao i Zakonu o sudskim veštacima, kao uslov za imenovanje sudskih veštaka ne zahtava se bilo kakva obuka ili ispit, niti obuka o potrebama sudskog postupka i o metodologiji izrade nalaza i mišljenja za potrebe suda. Uslovi za obavljanje poslova sudskog veštaka su shodno čl. 6 : da kandidat ima odgovarajuće stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena za određenu oblast veštačenja, odnosno osnovne studije; pet godina radnog iskustva u struci; da poseduje stučno znanje i praktično iskustvo; da je dostojan; izuzetno se za veštaka može odrediti lice koje ima srednje obrazovanje ako za određenu oblast nema dovoljno veštaka sa stečenim visokim obrazovanjem. A stručno znanje i potrebno iskustvo se dokazuje objavljenim stručnim ili naučnim radovima, potvrdom o učešću na savetovanjima stručnih udruženja; kao i mišljenjem i preporukom sudova ili drugih državnih organa, naučnih i drugih institucija ili preduzeća u kojima je radio. Kandidat sa naučnim zvanjem nije dužan da dostavlja dokaze iz prethodnog stava. Posledica tako propisanih uslova jeste upravo nepoznavanje uloge veštaka u sudskom postupku od strane samih veštaka i često prekoračenje ovlašćenja sudskog veštaka.
Zakonom nije predviđena ni obaveza stalnog stručnog usavršavanja sudskih veštaka posle imenovanja, uprkos kontinuiranom i krupnom tehnološkom i naučnom napretku u mnogim oblastima, što negativno utiče na kvalitet nalaza i mišljenja veštaka.
Tome, svakako, doprinose i propusti koje čine postupajući javni tužioci ili sudije, na taj način što u naredbi za veštačenje zadatak veštaka ne određuju jasno i precizno, što ne prate i usmeravaju rad veštaka tokom veštačenja, što nalaz i mišljenje paušalno i apriori prihvataju, i što zbog česte saradnje sa pojedinim veštacima ne postavljaju pitanje njihove odgovornosti za nestručno i neblagovremeno postupanje. Ministarstvo pravde ne prati rad sudskih veštaka i u praksi ne razrešava veštake zbog neurednog, nesavesnog i nestručnog veštačenja, pa proizilazi da mehanizmi kontrole postoje na papiru ali se ne primenjuju u praksi.
U izveštaju eksperata svetske banke predložene su mere za unapređenje rada veštaka, pa između ostalog da je nužno da veštaci pre imenovanja prođu potrebnu obuku, da pre imenovanja polažu stručni ispit, a posle imenovanja da se stalno stručno usavršavaju, da im se omogući prijem pomoćnika kako bi veštačenja mogli da završe u određenim rokovima i slično. Takvi predlozi se čuju i na stručnim skupovima sudija i javnih tužilaca. I u nacionalnoj strategiji razvoja pravosuđa od 2020 do 2025 godine, kao i Akcionom planu za sprovođenje iste, predviđeno je unapređenje rada veštaka, ali kako se iz činjenice da Zakon o sudskim veštacima nije menjan od 2010 godine vidi, nije učinjen bilo kakav pomak.
PRIMERI IZ SUDSKE PRAKSE
Saobaćajno tehnička veštačenja
Ova posebna vrsta veštačenja predstavlja gotovo najbrojniju vrstu veštačenja u krivičnom postupku, a po svojoj prirodi su kompeksna i zahtevaju visoke standarde stručnosti. Njihov zadatak je utvrđivanje brzine kretanja vozila, analiza tragova, utvrđivanja mesta sudara, tehničke ispravnosti vozila, vremensko prostorne analize, mogućnost izbegavanja kontakta i slično. Međutim, prema odluci Apelacionog suda u Nišu Kž1 621/2014 veštak saobraćajne struke nije ovlašćen da daje mišljenje o krivici učesnika u nezgodi ili da vrši ocenu pravnih pitanja, jer je određen radi utvrđivanja činjenica koje sud zbog nedostatka stručnog znanja ne može sam da utvrdi, a koje su važne za utvrđivanje postojanja nekog elementa krivičnog dela. Zbog toga je sud našao da se osnovano žalbom ukazuje da je prvostepeni sud zasnovao presudu na mišljenju veštaka koji se suprotno odredbama čl 113. st. 2. ZKP jer se upustio u utvrđivanje i ocenu pravnih pitanja o kojima se odlučuje u postupku. Stoga je sud trebalo da prihvati samo deo nalaza koji je iz domena stručnog znanja veštaka, i to deo koji se odnosi na pružene odgovarajuće tehničke podatke, između ostalog i na tehničke podatke da je optuženi pod datim okolnostima prvi put mogao jasno da uoči pešaka na 35 m, te da je imao uslove, da se kretao brzinom ne većom od ograničene na 40 km/h, da blagovremenim regovanjem na kočnicu zaustavi vozilo pre kontakta sa pešakom.
Nepoznavanje uloge veštaka u krivičnom postupku sudski veštak saobraćajne struke je pokazao i u predmetu Osnovnog javnog tužilaštava u Nišu KT boj 1721/22 koji u zaključku navodi: "Analizom svih okolnosti pod kojima se dogodila ova nezgoda, mišljenja sam, da je vozač Renoa nepravilnim, nebezbednim i neopreznim izvođenjem radnje skretanja ... stvorio iznenadnu, blisku i pokretnu prepreku na putanji motocikla, čime je načinio propust vezan za stvaranje opasne situacije i nastanak ove nezgode... na strani vozača motocikla nisam našao propuste uzročno vezane za nastanak ove saobraćajne nezgode, niti propuste za mogućnost izbegavanja nezgode". Zatim u drugoj Dopuni nalaza i mišljenja navodi: "Ukoliko se ova nezgoda dogodila na način da je neposredno pre sudara vozač motocikla vršio preticanje kolone vozila, tada bi ova nezgoda nastala kao posledica propusta oba učesnika ove saobraćajne nezgode".
Dakle, umesto da se zadržao na utvrđivanju činjenica koje se vezuju za saobraćajnu struku, kao što je brzina kretanja, mesto ostvarenog kontakta, analiza tragova ili vremensko prostornu analizu, veštak preuzima ulogu suda u primeni prava, uvrđujući ko je skrivio nastajanje saobraćajne nezgode ne pridržavajući se saobraćajnih propisa.
Postupajući javni tužilac u podnetom optužnom predlogu, u istom predmetu, predlaže da se na glavnom pretresu izvrši uvid u nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajne struke, kojim se dokazuje: "Da je veštak mišljenja da je vozač Renoa nepravilnim, nebezbednim i neopreznim izvođenjem radnje skretanja ulevo... stvorio iznenadnu, blisku i pokretnu prepreku na putanji motocikla, čime je vozač renoa načinio propust uzročno vezan za stvaranje opasne situacije i nastanak ove nezgode... a da na strani vozača motocikla nema propusta koji su uzročno vezani za nastanak saobraćajne nezgode, niti propusta vezanih za mogućnost izbegavanja iste". Na opisani način i javni tužilac omogućava sudskom veštaku da se bavi ocenom pravnih pitanja i predlaže sudu da na bazi takvog mišljenja veštaka donese presudu, što je suprotno odredbama člana 113 stav 2 ZKP, pa i pravilu: "da samo sud poznaje pravo".
Vrhovni sud Srbije u odluci Kž1 br. 1445/08 od 3.9.2008 g zauzima sličan stav: "Takođe, saobraćajni veštak je dužan da pruži odgovarajuće tehničke podatke, a na osnovu njih sud mora da utvrdi da li je brzina bila prilagođena datoj saobraćajnoj situaciji,ili nije".
Sudsko medicinska veštačenja
Veštačenje telesnih povreda, takođe, predstavlja često određivano veštačenje u sudskim postupcima. Prema članu 127. ZKP organ postupka će veštačenje odrediti ako postoji sumnja u odnosu na vrstu i način nastanka povrede, a isto se , po pravilu vrši pregledom povređenog, a ako to nije moguće na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima.
Telesna povreda predstavllja nasilno oštećenje ili povredu integriteta tela, ili narušenje zdravlja drugog lica. Krivičnim zakonikom ("SL. glasnik RS" br. 85/2005, 28/2005 ispr, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024)) je sankcionisano nanošenje obične teške i kvalifikovane teške telesne povrede, kao i lake i opasne lake povrede. Zadatak veštaka je da tačno opiše povredu ( lokalizaciju, oblik, veličinu, ivice i strane rane, ili izgled krvnog podliva ili oguljotine), a zatim da da mišljenje o vrsti i težini povrede, svake pojedinačno ukoliko ih je više i u njihovom ukupnom dejstvu, s obzirom na njihovu prirodu ili posebne okolnosti slučaja, o tome kakve posledice te povrede obično proizvode, a kakve su u konkretnom slučaju proizvele, o tome čime su nanete i na koji način, član 128. ZKP.
U skladu sa citiranim odredbama ZKP sudski veštak ne može da daje pravnu kvalifikaciju telesne povrede, niti da predlaže takvu kvalifikaciju, jer je to pravno pitanje. "Pravnu ocenu telesne povrede mora da da sudija, koristeći podatke iz člana 128. st. 1. ZKP koje je dao veštak. Sud će u obrazloženju presude morati da navede kako je je došao do konkretne pravne kvalifikacije, i to na osnovu nalaza koji je dao veštak medicinske struke. Pojmovi laka telesna povreda ili teška telesna povreda su pravni pojmovi nedefinisani u Krivičnom zakoniku, koji je ostavio da se oni uzmu iz medicine. Medicina nema potrebe da za svrhe lečenja klasifikuje povrede tela (ona ih leči onakve kakve jesu), ili ukoliko neke klasifikacije ima, ona se ne podudara sa klasifikacijom KZ. Na osnovu mišljenja koje lekar veštak treba da da prema odredbi čl 128, sudija sam rešava da li je povreda teška ili laka (to je pravno pitanje). Zabunu unose reči da će veštak dati mišljenje "o vrsti i težini svake pojedine povrede", koje u stvari znače samo to da će reći u čemu se sastoje i u kojoj meri oštećuju zdravlje žrtve", ( prof dr M. Grubač i prof dr T. Vasiljevć, Komentar ZKP, str 272). Prema prof dr S. Saviću "medicinska klasifikacija poveda podrazumeva obavezu veštaka da utvrdi koji je deo tela ili organ povređen, koliki je stepen oštećenja i koliko traje".
U sudskoj praksi veštaci medicinske struke, skoro uvek, kvalifikuju telesne povrede kao lake, obične teške, teške telesne povrede opasane po život i sl, pri čemu se upuštaju u pravnu kvalifikaciju telesnih povreda. Primer, sudski veštak pojedinac a zatim i komisija veštaka u predmetu Višeg suda u Nišu K 5/2024 povredu žrtve kvalifikuju kao tešku telesnu povredu opasnu po život, a zatim izjašnjavajući se o primedbama na nalaz i mišljenje istu kvalifikuju kao tešku telesnu povredu opasnu po život na donjoj granici ove vrste povreda.
Prvostepeni sud u presudi, u oceni nalaza i mišljenja vešaka, samo navodi: "Iskaz predstavnika komisije veštaka Zavoda za sudsku medicinu dr...(umesto da pravilno navede nalaza i mišljenja komisije) sud je prihvatio u potpunosti jer je dat od strane lica stručnog za ovu vrstu veštačenja, na logičan, jasan i argumentovan način je obrazložen". U vezi stanovišta odbrane navodi: "Suprotan stav odbrane da povreda koju je oštećeni zadobio predstavlja povredu trbušne duplje i da se radi o običnoj teškoj telesnoj povredi od strane suda je ocenjen kao neosnovan i sračunat na stvaranje uslova za povoljniju kvalifikaciju krivičnog dela". Sud na opisani način propušta da u skladu sa zakonom sam utvrdi težinu telesne povrede kao pravnog pojma i obeležja krivičnog dela, pri čemu uopšte ne ceni navode iz medicinske dokumentacije i nalaza, na koje je je odbrana ukazivala: da u konkretnom slučaju nije došlo do poveđivanja ni jednog vitalnog organa trbušne duplje ili većih krvnih sudova pa ni obilnog krvarenja; na prijemu oštećenog u Klinički centar svi vitalni medicinski parametri povređenog su bili u normalnim granicama i da je on svo vreme bio svestan i orjentisan, da je srčana akcija povređenog tahikardična , ritmična i tonovi jasni; da je odavao utisak hemodinamski i respiratorno stabilnog pacijenta; da uopšte nije bio na klinici za intenzivnu terapiju; da nisu vršene bilo kakve analize na onovu kojih bi bilo utvrđeno da li je došlo do razvoja infekcije ili neke komplikacije, nema analize na antitela, nisu uzimani brisevi, nema ni podataka o povišenoj temperaturi; da je otpušten posle 5 dana sa normalnim laboratorijskim parametrima i dobrog opšteg stanja. Niije cenio ni saglasne izjave veštaka pojedinca, predstavnika komisije i svedoka hirurga koja je primila oštećenog, da je u medicinskoj praksi bilo slučajeva da pacijenti sa istom vrstom povreda ozdrave i bez lekarske intervencije. Dakle, radi se o nekritički datoj, paušalnoj i stereotipnoj oceni nalaza i mišljenja veštaka, pri čemu sud nije odgovorio na pitanje da li je postojala konkretna, stvarna, neposredna i bliska opasnost po život povređenog da bi se telesna povreda kvalifikovala kao teška telesna povreda opasna po život. Prihvata pravnu ocenu težine povrede koju daje veštak, umesto da on to učini i da razloge za svoju kvalifikaciju, uz sadržajnu ocenu primedaba odbrane.
U predmetu Osnovnog suda u Nišu K br. 664/25 Zavod za sudsku medicinu takođe u mišljenu navodi: "U vreme nastanka, po stepenu oštećenja zdravlja, opisana povreda je predstavljala tešku telesnu povredu opasnu po život, na donjoj granici ovih povreda", čime preuzima ulogu suda i izjašnjava se o pravnom pitanju.
I ova vrsta veštačenja, kao i svako drugo veštačenje, zahteva odgovarajući kritičko preispitivanje suda. Sama kvalifikacija određene povrede kao lake ili teške, odnosno osobito teške, uopšte i nije pitanje za veštaka, već je to deo pravne kvalifikacije krivičnog dela koje je predmet postupka, o čemu odlučuje sud a ne veštak. Zadatak veštaka je da objasni karakter konkretne povrede sa stanovišta medicinske struke, te da objasni njen efekat na telesno stanje povređenog i njegovo zdravlje, a sud treba onda na osnovu toga da izvede zaključak o stečenoj povredi u krivičnopravnom smislu. U praksi to najčešće nije tako, već veštaci ponekad i sasvim šablonski vrše i pravnu kvalifikaciju takvih povreda, a sudovima je lakše da to mehanički prihvate, nego da se sami upuštaju u pitanje koje im deluje previše složeno, jer zahteva i izvesno poznavanje medicine. Stoga je veoma važno da sudije, a pre svega sudije krivičari, bar elementarno poznaju i sudsku medicinu, kao naravno i kriminalistiku, jer tako mogu lakše da primene i krivičnopravne norme, kada se radi o određenim situacijama, a naročito kada su u pitanju one vrste veštačenja, čiji rezultati neposredno ili posredno utiču na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, kao i druga pravna pitanja ( prof dr M. Škulić, Dokazne radnje veštačenje i uviđaj).
Psiijatrijsko vešačenje
Često se u krivičnim postupcima, pogotovu kada su u pitanju teška krivična dela, određuje psihijatrijsko veštačenje okrivljenog. Prema članu 131 ZKP isto će sud odrediti ako se pojavi sumnja da je uračunljivost okrivljenog isključena ili smanjena, da je okrivljeni usled zavisnosti od upotrebe alkohola ili opojnih droga učinio krivično delo, ili da je zbog duševnih smetnji nesposoban da učestvuje u postupku.
Pojam neuračunljivosti i bitno smanjene uračunljivosti (kao komponenta krivice koja predstavlja obeležje krivičnog dela) definisan je odredbama člana 23. Krivičnog zakonika, pa s obzirom na to predstavlja pravni pojam tako da je u nadležnosti sudije da utvrdi da li je određeno lice bilo neuračunljivo u vreme izvršenja dela ili je njegova uračunljivost bila bitno smanjena. "Jedino sud može proglasiti da učinilac krivičnog dela nije bio uračunljiv u vreme izvršenja krivičnog dela. Očigledno je međutim da uračunljivost kao psihičko stanje spada u domen medicinskih nauka i psihologije i da kompetentnu ocenu o takvom stanju mogu dati samo stručnjaci iz te oblasti. U vezi s tim uspostavlja se značajna i delikatna relacija između suda i veštaka koji daju stručno mišljenje; definitivnu odluku donosi sud, ali je priroda te odluke u velikoj meri uslovljena nalazom veštaka", prof dr LJ. Lazarević, komentar KZ, str 70). Zadatak veštaka je da utvrdi da li okrivljeni boluje od neke duševne bolesti (psihoze), privremene duševne poremećenosti (stanja izazvana jakim afektom, intoksikacijom usled uzimanja alkohola ili droga, prolazni poremečaji svesti usled organskih bolesti i dr) ili zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećensoti, kao i da li usled istih nije mogao da shvati značaj svog dela (odsustvo moći rasuđivanja) ili nije mogao da upravlja svojim postupcima (odsustvo sposobnosti odlučivanja).
Veštaci se u sudskoj praksi uvek i decidirano izjašnjavaju da li je okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela bio uračunljiv ili je njegova uračunljivost bila bitno smanjena, a veoma često i da je bila smanjena ali ne bitno. Sudije takva miljenja veštaka mehanički prihvataju i često ne obrazlažu, osim što konstantuju da ih prihvataju jer su data od strane stručnog lica, iako ona mogu da budu opšta ocena psihičkog stanja okrivljenog nezavisno od okolnsti konkretnog krivičnog dela.
Kod utvrđivanja procesne sposobnosti okrivljenog da učestvuje u krivičnom postupku članom 132. st. 2. ZKP je propisano da će veštak ustanoviti da li kod okrivljenog postoje duševne smetnje i dati mišljenje da li je okrivljeni sposoban da shvati svrhu krivičnog postupka, da razume pojedine procesne radnje i njihove posledice i sam ili uz pomoć branioca vrši svoju odbrarnu. Procesna sposobnost okrivljenog predstavlja pravno pitanje i istu utvrđuje sud ceneći iz nalaza i mišljenja veštaka da li postoji neka duševna smetnja, njenu prirodu, vrstu i stepen, kao i da li je sposoban da shvati svrhu krivičnog postupka i moguće posledice. Pri tom će sud imati u vidu da je kod utvrđivanja procesne sposobnosti okrivljenog dovoljno da zadovolji standard opštih sposobnosti za delotvorno i smisleno učešće u postupku, a ne da kao pravno obrazovana lica razume sva pravna i činjenična pitanja. U predmetima Osnovnog suda u Aleksincu Kv br. 243/23 i Osnovnog suda u Nišu K br. 24/24, veštak pihijatar se decidirano izjasnio da su okrivljeni procesno nespobni da prisustvuju glavnom pretresu, što su sudovi bez posebne ocene prihvatili, prepuštajući veštaku da on odlučuje o pravnom pitanju.
OCENA NALAZA I MIŠLJENJA VEŠTAKA
Sud je u smislu člana 16. ZKP dužan da nepristrasno i po slobodnom sudijskom uverenju oceni sve izvedene dokaze od značaja za donošenje sudske odluke i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom. Načelo slobodnog sudijskog uverenja se tumači na taj način da sudija koji ocejuje dokaze nije vezan formalnim dokaznim pravilima o tome koje uslove dokaz po sadržini mora da ispuni da bi bio prihvaćen, ali je s druge strane sudija obavezan da pri utvrđivanju činjenica da obrazloženje koje sadrži razloge i argumente na osnovu kojih je sud određenu pravno relevantnu činjenicu uzeo za dokazanu ili nedokazanu.
Iako se formalno i nalaz i mišljenje veštaka, kao i svaki dokaz u postupku, bilo krivičnom, bilo parničnom, odnosno uopšte, u bilo kojem sudskom postupku, vrednuje kao i svaki dokaz, prema slobodnoj oceni suda i na temelju načela slobodne ocene dokaza, činjenica je da u praksi kada se radi o ovoj vrsti dokaza, to faktički nije uvek tako. Sudovi koji sami nemaju potrebna stručna znanja u odnosu na određena stručna pitanja, koja su vanpravnog karaktera, su skloni da ponekad mehanički i apriorno prihvate nalaz i mišljenje veštaka, te se onda nekada čini da u odnosu na određeno ključno pitanje od kojeg zavisi i ishod postupka, odnosno rešavanje njegovog predmeta, faktički iako naravno, ne i formalno „presuđuje veštak” umesto suda. To naravno nije dobro, jer bez obzira što sud sam po sebi nema određena stručna znanja iz oblasti kojom se bavi veštak, sud bi morao da u potrebnoj meri uvek ispolji i odgovarajući kritički odnos prema nalazu i mišljenju, te da ako se postavi pitanje njegove tačnosti, pribegne postojećim procesnim mogućnostima, poput naknadnog i dopunskog veštačenja. Takođe, kao i svaki dokaz u postupku i nalaz i mišljenje veštaka se dokazno cene ne samo pojedinačno sami za sebe, već i u vezi sa svim drugim relevantnim dokazima, što u praksi, takođe, može da bude način provere kvaliteta veštačenja (prof dr M. Škulić).
Kod ocene nalaza i mišljenja veštaka sudiji je teško da proveri tačnost samih stručnih podataka koje veštak saopštava, ali on kontroliše da li su veštakovi zaključci saobrazni pravilima logike, da li su naučni zakoni koje je veštak uzeo za osnovicu svog izveštaja nesporni, koliko se konstatacije veštaka slažu sa ostalim dokaznim materijalom. Dakle, sudija je gopodar svoje odluke, on nije dužan da se potčini veštakvom izveštaju, ali je njegova odluka u znatnom broju slučajeva ipak determinisana veštakovim mišljenjem, (T Vasiljević, Sistem krivičnog procesnog prava, str. 307).
Zaključak
Nesumnjivo je da veštačenje predstavlja veoma važnu dokaznu radnju za tačno i istinito utvrđivanje činjenica i krivičnom postupku, u nekim predmetima i odlučujuću, na primer DNK veštačenja kod najtežih krivičnih dela. Razvoj nauke i tehnologije, dostiže neslućene dimenzije i granice, što s jedne strane učiniocima krivičnih dela otvara nove mogućnosti za vršenje krivičnih dela i teže otkrivanje, a s druge strane od organa gonjenja zahteva inoviranje znanja i metoda za suprostavljanje kriminalu, često sa međunarodnim obeležjima. Zbog toga je nužno stalno unapređenje uloge sudskih veštaka u sudskom postupku.Počev od faze i postupka imenovanja i upisa u Registar sudskih veštaka, jer bi imenovanju trebalo da prethode obuka za obavljanje poslova veštačenja i polaganje stručnog ispita. Posebno radi upoznavanja sa ulogom veštaka u sudskom postupku, načinom veštačenja i metodologijom izrade nalaza i mišljenja. Zatim uvođenje obaveze stalnog stručnog usavršavanja, kao i ocene rada i odgovornosti veštaka za neblagovremen, nesavestan i nestručan rad. Za kvalitet nalaza i mišljenja veštaka od značaja je i da od strane organa postupka sudskom veštaku u naredbi za veštačenje bude precizno i jasno određen zadatak veštačenja, da javni tužilac ili sudija prate, usmeravaju i kontrolišu rad veštaka tokom veštačenja. Ma koliko kod utvrđivanja pravno relevantnih činjenica stručni nalaz i mišljenje veštaka determiniše odluku suda koju činjenicu će uzeti kao dokazanu ili nedokazanu, sud ne sme da isti prihvati apriori, već bi pri oceni istog trebalo da ispolji odgovarajući kritički odnos, pa ukoliko utvrdi da je isti nejasan, nepotpun, pogrešan i protivrečan sam sa sobom ili drugim dokazima, da naredi da se veštačenje ponovi ili da odredi novog veštaka. Veštačenja se, ni u kom slučaju, ne mogu određivati radi ocene i rešavanja pravnih pitanja o kojima se odlučuje u krivičnom postupku, jer o pravu odlučuje isključivo sud.
Send a message to learn more
