Advokatska kancelarija Zoran Krstić

01/04/2026

Send a message to learn more

23/07/2025

SLUČAJEVI NEPRIHVATLJIVOSTI ODLUKA O POMILOVANJU

Najnovija događanja na društveno-političkoj i pravnoj pozornici naše države nametnula su temu opravdanosti i uslova pod kojima su data pomilovanja akterima sukoba u kojima su povređeni neki od studenata učesnika protesta. Najavljuju se i nova, čime se, u našem podeljenom društvu, rasprava još više rasplamsava.

Krivičnim zakonikom je normirano da se pomilovanjem poimenično određenom licu daje oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom, daje se rehabilitacija, određuje kraće trajanje određene pravne posledice osude ili se ukidaju pojedine ili sve pravne posledice osude.

Zakonom o pomilovanju, koji je donet još 1995 godine, propisano je da pomilovanje za krivična dela propisana zakonima Republike Srbije daje predsednik Republike Srbije, i sam postupak za pomilovanje: kako po molbi osuđenog lica, tako i po službenoj dužnosti.

Materijalne pretpostavke za davanje pomilovanja i iz kojih opravdanih razloga se daje, zahtevaju dublju i opširniju analizu. Povod za ovu objavu jesu prigovori da se ovaj institut krivičnog prava zloupotrebljava, da su donete odluke arbitrerne i rezultat samovolje kojim se pogoduje izvršicoma teških krivičnih dela.

Pravni lek protiv odluke o pomilovanju nije predviđen Zakonom o pomilovanju, pa se postavlja pitanje može li se takva odluka pobijati?

Institut amnestija i pomilovanja bio je predmet razmatranja od strane Evropskog suda za ljudska prava i Venecijanske komisije (evrоpska komisija za demokratiju kroz pravo) u mišljenju o uslovima za davanje amnestije po zahtevu Španije. U mišljenu komisije i odlukama suda utvrđeni su međunarodni standardi koji se tiču granica u kojima se amnestija i pomilovanje mogu odobriti. Iako su amnestija i pomilovanje po definiciji diskrecioni i akti milosti, prema objedinjenim međunarodnim standardima neprihvatljivim se smatraju amnestije i pomilovanja u sledećim slučajevima:

“1. Ozbiljnih međunarodnih krivičnih dela, a naročito ratnih zločina.

Stav da su amnestije koje obuhvataju teška međunarodna krivična dela neprihvatljive i da ih međunarodna zajednica ne bi trebalo da priznaje zauzet je na primer od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u predmetu Furundžija. Sud ocenjuje: „bilo bi besmisleno tvrditi, s jedne strane, da je zbog vrednosti jus cogens zabrane torture svako međunarodno i običajno pravilo koje predviđa primenu torture ništavno ab initio, a potom ignorisati državu koja donosi nacionalne mere koje dopuštaju ili tolerišu torturu ili oslobađanje izvršioce posredstvom zakona o amnestiji. Ako bi takva situacija nastala, tim nacionalnim merama se ne bi pripisala međunarodna pravna validnost.“

2. Ozbiljnog kršenja osnovnih ljudskih prava, a naročito slučajevi koji se odnose na zaštitu života i zabranu torture.

Odbor Ujedinjenih nacija za ljudska prava (HRC) utvrdio je da su „amnestije generalno nespojive sa obavezom država da istraže činove mučenja; da garantuju zaštitu od takvih dela u svojoj nadležnosti; i da obezbede da se ona ne ponove u budućnosti“.

Što se tiče samih amnestija, Evropski sud je zaključio da, iako još ne postoji međunarodni ugovor koji eksplicitno zabranjuje dodelu amnestije za teška kršenja temeljnih ljudskih prava, „rastući trend u međunarodnom pravu jeste da se takve amnestije smatraju neprihvatljivim jer su nespojive sa jednoglasno priznatom obavezom država da gone i kažnjavaju teška kršenja temljnih ljudskih prava. Čak i kada bi se prihvatilo da su amnestije moguće u nekim posebnim okolnostima, kao što su proces pomirenja i/ili vid obeštećenja žrtve, amnestija dodeljena tužiocu u konkretnom slučaju i dalje ne bi bila prihvatljiva jer nema ništa što ukazuje na postojanje takvih okolnosti.”

3. Namere podrivanja pravosudnog sistema i podele vlasti.

Amnestija ima efekat poništavanja ili onemogućavanja sudskih odluka i postupaka. Za razliku od poništavanja ili izmene krivične odredbe, koja posredstvom načela lex mitior mora da se primenjuje na sve tekuće i buduće postupke i odluke vezane za tu odredbu, amnestija nema opštu buduću primenu: ona se odnosi samo na određenu kategoriju dela već počinjenih u ograničenom periodu i pod određenim okolnostima. Sudovi su obavezni da primenjuju zakon, kako kada se menja krivično zakonodavstvo, tako i u slučaju amnestije. Da bi se očuvalo načelo podele vlasti, amnestije ne treba da uklanjaju ukupnu nadležnost sudstva. Zbog toga je Venecijanska komisija ranije ocenila da je, u skladu s načelom podele vlasti. postupak po kom parlament sudstvu poverava da odluči da li pojedinačna lica ispunjavaju opšte kriterijume za primenu amnestije, prikladan model.
4. Samopomilovanja.

Samopomilovanje obuhvata slučajeve u kojima počinioci ili odgovorne institucije same sebi, ili svojim članovima, dodeljuju imunitet od krivičnog gonjenja”. (mogu to da budu i stranački aktivisti).

Mišljenje EK CDL – AD (2024)003

U skladu sa navedenim međunarodnim standardima, ukoliko su odluke o pomilovanju donete pri ozbiljnom kršenju ljudskih prava, u nameri podrivanja sudske vlasti ili se radi o samopomilovanju, te ukoliko je institut pomilovanja korišćen mimo međunarodno prihvaćenog legitimnog cilja – društvenog ili političkog pomirenja, odnosno pravde za žrtve, takve odluke se mogu pobijati, na kraju i pred međunarodnim institucijama.

Send a message to learn more

13/05/2025

PROCESNA SPOSOBNOST I PRISUSTVO NEURAČUNLJIVOG OKRLJENOGOG NA GLAVNOM PRETRESU ZA IZRICANJE MERE BEZBEDNOSTI

Procesna sposobnost okrivljenog

Pitanje procesne sposobnosti okrivljenog, odnosno sposobnosti okrivljenog da učestvuje u krivičnom postupku: da prisustvuje pretresima, iznese odbranu i izjasni se o krivici, pravno relevantnim činjenicama i dokazima, predstavlja pitanje od suštinske važnosti za pravičnost postupka. I pored takvog značaja, dešava se da sudovi utvrđivanju sposobnosti okrivljenog da učestvuje u postupku pristupaju površno, bez razumevanja uloge suda, kao i da veštacima prepuštaju da se o tome izjašnjavaju iako je to pravno pitanje, ili da nekritički prihvataju njihova mišljenja u kojima tvrde da je okrivljeni procesno nesposoban.

Sposobnost okrivljenog da učestvuje u krivičnom postupku u tesnoj je vezi sa postojanjem sumnje da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog zbog duševne bolesti ili usled zavisnosti od upotrebe alkohola ili opojnih droga. To je razlog za određivanje psihijatrijskog veštačenja shodno članu 131 ZKP, čije izvođenje može predložiti odbrana, javni tužilac ili odrediti sam sud, na osnovu podatka o lečenju okrivljenog od neke duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti ili zaostalog duševnog razvoja, da je delo izvršeno bez motiva ili posebnih okolnosti izvršenja.

Članom 132 ZKP predviđena su pitanja na koja bi trebalo da veštak odgovori u nalazu i mišljenju, posebno radi ocene uračunljivosti okrivljenog i posebno radi ocene njegove sposobnosti da učestvuje u krivičnom postupku. Važno je u vezi sa tim odredbama ukazati i na odrebe iz člana 113 stav 2 ZKP kojim je propisano da se veštačenje ne može odrediti radi utvrđivanja ili ocene pravnih pitanja o kojima se odlučuje u postupku. Suprotno istim, u praksi veštaci ne retko u svojim mišljenima zaključuju da li je okrivljeni uračunljiv i da li je procesno sposoban, što sudije prihvataju propuštajući da sami utvrđuju te činjenice na osnovu nalaza veštaka o duševnom zdravlju okrivljenog, ali i drugih okolnosti kao što su mogućnost komunikacije sa njim, njegova sposobnost da opiše predmetni događaj na logičan način, ko je učestvovao u istom, da razume o kakvom se postupku radi, ulogu sudije, tužioca, branioca i svedoka, da razume šta drugi govore, da se primereno ponaša u sudnici i slično.

Zakonikom Republike Srbije, članom 132 stav 2 ZKP regulisano je da će, u slučaju određivanja veštačenja radi ocene sposobnosti okrivljenog da učestvuje u postupku, veštak ustanoviti da li kod okrivljenog postoje duševne smetnje i dati mišljenje da li je okrivljeni sposoban da shvati svrhu krivičnog postupka, razume pojedine procesne radnje i njihove posledice i sam ili uz pomoć branioca vrši svoju odbranu.

Citirana norma našeg Zakonika u skladu je sa drugim pravnim sistemima i jurisdikcijom drugih zemalja.

Tako Međunarodni sud za ratne zločine u prvostepenoj presudi protiv Pavla Strugara od 31.1.2005 godine zaključuje da pitanje procesne sposobnosti, iako nesumnjivo povezano s fizičkim i mentalnim stanjem optužene osobe, nije ograničeno na to da se utvrdi da li postoji neki poremećaj (…) nego da je bitno utvrditi da li je on u stanju da delovorno ostvaruje svoja prava u postupku koji se vodi protiv njega. U vezi stim pretresno veće je utvrdilo spisak sposobnosti, koji nije definitivan, koje se moraju proceniti prilikom ocenjivanja procesne sposobnosti optuženog, i to: sposobnost da se izjasni o optužnici; da razume prirodu optužbi; da razume tok postupka; da razume pojedinosti dokaza; da daje uputstva braniocu; da razume posledice postupka i da svedoči. Pretresno već je konstantovalo i da se u kontekstu statute MS može reći da je minimum zadovoljen kada optuženi tim sposobnostima – sagledanim u celosti i na razborit način – raspolaže u takvoj meri da može da sudeluje u postupku ( u nekim slučajevima uz pomoć) i da u dovoljnoj meri ostvari svoja utvrđena prava, tj. da iznese svoju odbranu. Žalbeno veće je u drugostepenoj presudi IT-01-42-A, donetoj 17. jula 2008 godine, našlo da je pretresno veće primenilo ispravan pravni standard, bez obzira što se pozvalo na minimalni standard celokupne sposobnosti, jer merodavni standard jeste standard smislenog učešća koji omogućava optuženom da realizuje svoje pravo na pravično suđenje u meri dovoljnoj da efektivno učestvuje u postupku koji se vodi protiv njega i da razume suštinu postupka.

U vezi sa procesnom sposobnošću optuženog Strugara žalbeno veće ocenjuje da je pretresno veće ispravno odbacilo pristup po kojem optuženi “treba da ima sposobnost potpunog shvatanja toka postupka na suđenju kako bi formullisao odgovarajuću strategiju odbrane I shvatio pojedinosti dokaza”. Žalbeno veće naglašava da treba razlikovati procesnu sposobnost od sposobnosti za samozastupanje. Ne može se očekivati da optuženi koga zastupa branilac ima isto razumevanje materijala koji se odnosi na njegov predmet kao kvalifiovani I iskusni advokat. Čak je i licima dobrog fizičkog I psihičkog zdravlja , ali bez visokog pravnog obrazovanja i relevantne stručnosti potrebna znatna pravna pomoć, posebno u tako složenim predmetima u pogledu prava i činjenica, kao što su oni koji se pokreću pred Međunarodnim sudom. Stoga je žalbeno veće saglasno sa stanovištem pretresnog veća da je, da bi se optuženi proglasio procesno sposobnim, potrebno zadovoljiti standard opštih sposobnosti koje mu omogućavaju smisleno učešće u postupku, pod uslovom da ga primereno zastupa branilac.

Pitanjem procesne sposobnosti bavio se i Evropski sud za zaštitu ljudskih prava u okviru primene člana 6 Evropske konvencije. Prema stanovištu ovog suda efikasno ućešće u postupku pretpostavlja da optuženi u opštim crtama razume prirodu postupka i rizik koji on nosi za njega, uključujući značaj eventuale kazne koja mu se može izreći; da je u stanju da prati šta kažu svedoci tužilaštva; i ako ima zastupnika, da svojim advokatima objasni svoju verziju događaja, ukaže na svaku izjavu s kojom se ne slaže i da ih upozori na sve činjenice koje treba da se predoče u njegovoj odbrani. Stav Evropskog suda je da član 6 Evropske konvencije ne traži da optuženi bude sposoban da razume svako pravno pitanje ili pojedinosti dokaznog postupka.

U sistemima commom law, procesna sposobnost, se genaralno definiše kao sposobnost da se vrši odbrana u svakoj fazi postupka pre nego što se donese presuda o krivici ili kao sposobnost da se daju uputstva braniocu da to učini, a posebno da se razume priroda i predmet postupka; moguće posledice postupka; i komunicira sa braniocem. Izraz “vršiti odbranu” znači znati ko si, gde si u prostoru i vremenu. Treba znati prirodu i težinu optužbe. Zatim, šta je sudski postupak, ne nužno u naučnom smislu ili u znanju koje imaju stručnjaci poput advokata i sudija, ali treba znati šta je sudski postupak. Treba znati i šta je sudija, porota, koja je uloga advokata i tužioca. Dalje, okrivljeni bi trebalo da je u stanju da prima ili traži savete od advokata, da daje uputstva advokatu, da saopšti sažetak onoga što se dogodilo. Uopšteno rečeno, potrebno je da bude u stanju da vrši odbranu samostalno ili uz pomoć advokata.

Neki od tih pravnih sistema eksplicitno navode da duševna poremećenost ili amnezija same po sebi nisu dovoljne da se zaključi da je neko lice procesno nesposobno.Sama činjenica da okrivljeni možda nije sposoban da postupa u najboljem ličnom interesu tokom suđenja nije dovoljna da bi se opravdao zaključak da je procesno nesposoban. Po pravilu, procena procesne sposobnosti se vrši u skladu sa okolnostia svakog pojedinačnog slučaja.

Slične kriterijume za utvrđivanje procesne sposobnosti imaju, u načelu, i pravni sistemi civil law. Ona,između ostalog u ovim zemljama obuhvata sposobnost okrivljenog da prati postupak, da se na artikulisan način izražava, da razumno zastupa svoja prava, da donosi odgovorno odluke o važnim pitanjima, da opiše svoje ponašanje i gde se nalazio u vreme zločina koji mu se stavlja na teret, da efikasno komunicira sa braniocem i da se primerno ponaša u sudnici.

Savezni Vrhovni sud Nemačke, MDR 1958, ističe da je u vezi sa procesnom sposobnošću u krivičnim postupcima jedino važno da je u vreme pretresnog postupka optuženi u takvom stanju mentalne bistrine i slobode da je s njim moguće razgovarati o krivičnopravnim pitanjima. U vezi stim, optuženi mora biti u stanju da drugima objasni šta želi da predoči i mora biti u stanju da shvati šta drugi govore, što znači da se krivični postupak može voditi čak i protiv optuženog s duševnim poremećajem pod uslovom da dotični oblik poremećaja ne sprečava razumnu odbranu.

Prisustvo okrivljenog koji je neuračunljiv na glavnom pretresu

U glavi XXI kojim su propisani uslovi za izricanje mere bezbednosti okrivljenim licima, pa i mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje neuračunljivim licima koji su učinili protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo, naš ZKP članom 525 uredio je prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu. Stavom 2. propisano je da će se optuženi pozvati ako je njegovo stanje takvo da može prisustvovati glavnom pretresu. Pre donošenja odluke predsednik veća će, po potrebi, ispitati veštaka koji je obavio psihijatrijski pregled optuženog, a optuženi će se saslušati ako to njegovo stanje dozvoljava.

Uvidom u dva predmeta u kojima je komisija veštaka dala mišljenja da su optuženi neuračunljivi, utvrdili smo da su dva osnovna suda, kao i pre toga postupajući javni tužioci, potpuno različito postupali.

U postupku vođenim pred Osnovnim sudom u Aleksincu (Kv br. 243/23), okrivljeni pred javnim tužiocem nije uopšte saslušan, pošto je komisija veštaka Specijalne psihijatrijske bolnice dala mišljeje da je procesno neposoban. Na zahtev branioca, a pošto je predsednik veća ispitao veštaka koji je dao mišljenje da je stanje okrivljenog takvo da može prisustvovati glavnom pretresu, sud je pozvao optuženog na glavni pretres i saslušao ga. Iskaz optuženog sud je cenio prilikom utrđivanja pravno relevantnih činenica.

U postupku pred Osnovnim sudom u Nišu (K br. 244/24) javni tužilac je saslušao optuženog. Predsednik veća je odbio predlog branioca da optuženog pozove na glavni pretres i sasluša ga, iako se predsednik komisije Specijalne psihijatrijske bolnice izjasnio da je stanje optuženog takvo da može prisustvovati pretresu. Sud pri utvrđivanju odlučnih činjenica nije cenio iskaz koji je optuženi dao pred javnim tužiocem, iako se on izjasnio o krivici, opisao odnos sa oštećenom i svedočio o svim okolnostima događaja u vezi sa kojim je saslušavan. Zanimljivo je i da je, u predlogu za izricanje mere bezbednosti, javni tužilac optuženom stavio na teret još 8 radnji u vezi sa kojima optuženi nije saslušan ni pred javnim tužiocem.

Dakle, i pored mišljenja veštaka da je stanje oba optužena takvo da mogu prisustvovati glavnom pretresu, dva prvostepena suda su postupila suprotno prilikom donošenja odluke o ličnom prisustvu optuženog glavnom pretresu i omogućavanju da bude saslušan i da se brani, što mu je garantovano Ustavom.

Naime, članom 33 Ustava RS okrivljenom su garantovana posebna prava, između ostalog, pravo na odbranu. Stavom 5 istog člana propisano je da: “Svako ko je okrivljen za krivično delo , a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani”.

Jemčeći pravo na pravično suđenje Ustav RS u članu 32 propisuje da svako ima pravo da nazavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao i optužbi protiv njega. To pravo garantovano je i članom 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, koje se neposredno primenjuje, pošto je Evropska konvencija ratifikovana od strane državne zajednice Srbije I Crne gore 2004 godine.

U predmetu L.T. protiv Ukrajine (br. 13459/15, 6 juni 2024, u kojem je Evropski sud odlučivao o poštovanju prava iz člana 6 Konvencije, ovaj sud u vezi sa isključenjem okrivljenog sa suđenja, odnosno onemogućavanja ličnog prisustva na glavnom pretresu, navodi: “Sud je ukazao da je, u konkretnom slučaju, za pravičnost postupka od suštinske važnosti bilo da podnositeljka predstavke prisustvuje raspravi i da joj se pruži prilika da učestvtvuje u njoj zajedno sa svojim braniocem. Sud je istakao da, iako nema apsolutni karakter, pravo na saslušanje pred sudom uživa tako istaknuto mesto u demokratskom društvu i ima osnovnu vrednost za zaštitu pojedinca od samovolje vlasti da sama činjenica da pojedinac pati od duševne bolesti ili je proglašen za poslovno nesposobnog ne može dovesti do potpune nemogućnosti da to pravo i ostvari. Upravo ranjivost mentalno obolelog optuženog treba da pojača potrebu da se podrže njegova prava. U tom kontekstu, Sud je naveo da vlasti moraju pokazati potrebnu marljivost u deolotvornom osguranju prava optuženog da bude prisutan i moraju delovati posebno pažljivo kada krše to pravo kako ne bi dovele mentalno bolesne osobe u nepovoljan položaj u odnosu na druge optužene koji to pravo uživaju.”

Tumačeći član 525 ZKP: „da će se optuženi pozvati na glavni pretres ako je njegovo stanje takvo da može prisustvovati glavnom pretresu“, teoretičari krivičnoprocesnog pava smatraju:

Prema stavu izraženom u komentaru ZKP grupe autora na čelu sa prof. dr Goranom Ilićem : “Optuženi se poziva na glavni pretres bez obzira da li može da učestvuje u pretresu i da li je sposoban da preduzima određene radnje, nego je dovoljno da njegovo prisustvo ne predstavlja smetnju u toku vođenja glavnog pretresa; U postupku za izricanje mere bezbednosti neuračunljivom učiniocu , sve do pravnosnažnog okončanja postupka, okrivljeni može vršiti svoja procesna prava. Pri tome nije od značaja da li je okrivljeni lišen poslovne sposobnosti u posebnom postupku.”

To proizilazi i iz komentara ZKP prof dr M. Grubača i T. Vasiljevića: “Za okrivljenog se ne traži da može da učestvuje u pretresu. Dovoljno je da je u stanju da mu prisustvuje i da njegovo prisustvo nije smetnja radu. Sud, optužba i odbrana imaju opravdanog interesa da vide okrivljenog i uspostave sa njim neposredan dodir.”

Zaključak

Nesporno je da procesna sposobnost okrivljenog predstavlja pravno pitanje. Istu utvrđuje sud, a uloga veštaka pshijatra je da ustanovi da li kod okrivljenog postoje duševne smetnje, njihovu prirodu, vrstu, stepen, i da da mišljenje o tome da li je okrivljeni sposoban da shvati prirodu i svrhu krivičnog postupka, da razume pojedine procesne radnje i njihove posledice i brani se sam ili uz pomoć branioca. Od optuženog se, međutim, ne može zahtevati da u potpunosti shvata tok sudskog postupka i da na isti način razume pravna i činjenična pitanja kao sudija, branilac ili pravno obazovano lice, da bi učestvovo u istom. Čak nije potrebo ni da razume svako pravno pitanje i pojedinosti dokaznog postupka. Da bi učestvovao u postupku dovoljno je da zadovolji standard opštih sposobnosti za delotvorno i smisleno učešće u postupku. Postojanje duševne poremećenosti samo po sebi nije dovoljno da se zaključi da je okrivljeni procesno nesposoban, već se njegova procesna sposobnost utvđuje zavisno od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Lično prisustvo optuženog pretresu i učestvovanje u postupku predstavlja uslov od najvećeg značaja za pravičnost postupka koji se vodi protiv njega. To je njegovo ustavno pravo. Takav značaj ovog prava ne bi smela da umanji ni okonost da okrivljeni boluje od neke duševne bolesti. Naprotiv, u postupku za izricanje mere bezbednosti neuračunljivom licu, prema Zakoniku RS, optuženi će biti pozvan na glavni pretres ako je njegovo stanje takvo da može prisustvovati pretresu, odnosno da na predstavlja smetnju nesmetanom vođenju postupka.

Send a message to learn more

25/12/2024

SLUČAJ ALEKA BOLDVINA

Okružno javno tužailaštvo Santa Fea (SAD), objavilo je u ponedeljak da je specijalni tužilac povukao žalbu podnetu 14.11.2024 godine protiv oslobađajuće presude donete u slučaju protiv glumca Aleka Boldvina optuženog za ubistvo iz nehata derektorke fotografije na snimanju filma.

Ovakvom odlukom tužioca potvrđena je odluka sudija Meri Marlou da odbaci slučaj zbog navoda da su policija i tužioci uskratili dokaze odbrani.

Ovaj slučaj je veoma interesantan i za našu stručnu javnost. Slučaj je odbačen nakon jednodnevnog saslušanja o tome kako su policija i tužioci manipulisali sa municijom, za koju su Boldvin i njegovi advokati rekli da im je bio uskraćen uvid.

Pre dbacivanja slučaja jedna tužiteljka je dala ostavku, a druga je pozvana na klupu za svedoke.

Prema izjavi sudije Meri "Kasno otkrivanje ovih dokaza uticalo je na fundamentalnu pravičnost postupka. Ne postoji način da sud ispravi ovu grešku. Odbacianje slučaja je jedini opravdani pravni lek". Sudija je okrivila tužilaštvo za nedolično ponašanje i utvrdila da je ono "namerno i smišljeno uskratilo ključne dokaze odbrani".

Ovaj slučaj je dobar povod da se i mi zapitamo: u koliko predmeta su javni tužioci prikrivali i kasno otkrili dokaze odbrani, iako je čl 303 ZKP propisano da je javni tužilac dužan da osumnjičenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da u roku dovoljnom za pripremanje odbrane razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz; kako su sudije reagovali na takvo postupanje tužioca; kao i da li je ko snosio bilo kakvu odgovornost zbog toga.

Send a message to learn more

16/12/2024

DA LI JE SADA DRUGAČIJE

Mihajlo Pupin "Od pašnjaka do naučenjaka"

Slaba tačka svake domokratije, posebno onda kada se ona slabo razume i ostvaruje, leži u verovanju onih koji vrše političko pokroviteljstvo, da svaki čovek može da vrši svaki posao kao i bilo koji drugi čovek. Naučnik veruje da čovek mora biti pripremljen za svoj poziv. Otuda i njegovo veliko poštovanje za stručnjaka. Po njegovom mišljenju ništa nije u stanju da poveća nacionalnu snagu i dobrobit toliko kao sposobnost prosvećenog naroda koji je u stanju da raszlikuje stručjnaka od onog lažnog proizvoda sa političkom pozadinom"

Send a message to learn more

22/10/2024

KOME SMETA ISTINA U KRIVIČNOM POSTUPKU

Bilo je očekivano da će predlozi izmena Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku izazvati reakcije, pre svega, stučne javnosti, ali i drugih građana. Počev od primedbi na sastav radnih grupa, preko kratkog roka za javnu raspravu, do konkretnih zakonskih odredaba. Od trenutka donošenja sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku ( u daljem tekstu ZKP) započeta je polemika o pitanju da li sud treba da utvrđuje (materijalnu) istinu ili sudija treba da bude neutralan, odnosno samo posmatrač (dvoboja) javnog tužioca i optuženog u dokaznom postupku.

I tada je ne mali broj profesora procesnog krivičnog prava, ali i sudija, zastupao stav da je i pored suštinskih izmena koncepta ZKP sud u obavezi da utvrđuje istinu. Predloženim izmenama to je i nedvosmisleno potvrđeno.

Takva uloga suda ustanovljena je najpre članom 32 Ustava, kojim je propisano da „Svako ima pravo da nezavisan,nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretnje postupka, kao i o optužbama protiv njega“. Dakle, sud je ovlašćen da raspravi, a da bi to učinio mora da bude aktivan a ne samo posmatrač, kao i da zatim na osnovu činjeničnog stanja koje utvrdi donese odluku o krivici, odnosno da optuženi nije izvršio krivično delo.

Da je u krivičnom postupku neophodno utvrditi istinu prizilazi i iz prvog člana ZKP, kojim se određuje cilj istog: „Ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka“. Da neko ne bi bio nevin osuđen, odnosno da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija, nužno je utvrditi potpuno i pravilno činjenično stanje.

Prema članu 15 stav 3 sud izvodi dokaze na predlog stranaka, a shodno članu 15 stav 4 ZKP sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasnii da je to neophodno da bi se predmet svestrano raspravio“. Ovim odredbama se omogućava sudu aktivna uloga u dokaznom postupku, a njegova obaveza da se stara da predmet bude svestrano raspravljen proizilazi iz potrebe utvrđivanja istinitog, odnosno tačnog činjeničnog stanja.

Takva obaveza na strani suda proizilazi i iz odredaba člana 16 ZKP kojim se propisuje: „Sud je dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom“. Znači obavezan je da utvrdi sve činjenice od značaja za presuđenje, a sve u cilju ustanovljenja istine, onosno kako se u stavu 4 istog člana navodi: „Presudu, ili rešenje koja odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren“, to jest u čiju je istinitost i tačnost uveren.

Na isti zaključak upućuju i odredbe kojima se uređuje glavni pretres i uloga suda. Shodno članu 357 ZKP predsednik veća odlučuje o ispitivanju svedoka ili veštaka koji iz opravdanih razloga ne mogu doći na glavni pretres, pa iste sam ispituje ili to čini član veća ili sudija za prethodni postupak. U skladu sa članom 367 se stara o tome da postupak teče bez odugovlačenja i razmatranja pitanja koja ne doprinose svestranom raspravljanju predmeta dokazivanja, odlučuje o predlozima stranaka i daje nalog stranci da predloži dopunske dokaze. Na glavnom pretresu predsednik veća je ovlašćen da optuženog upita za razloge odstupanja oda ranije datog iskaza, ovlašćen je da mu postavlja pitanja u fazi saslušanja, kao i članovi veća, ovlašćen je da postavlja pitanja svedoku, veštaku stručnom savetniku. Na kraju sud ocenjuje dokaze i izvodi zaključak o izvesnosti ostojanja određene činjenice.

Iz ovako zakonom datih ovlašćenja i obaveza predsednika veća i članova veća jasno je da ni prema sada važećem zakonu sudija nije bio neutralan i potpuno pasivan, kao i da je sud bio u obavezi da utvrđuje istinito činjenično stanje, koje predstavlja činjenični osnov presude na koji sud primenjuje krivični zakon i okrivljenog oglašava krivim ili oslobađa od optužbe. Zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja stranke su mogle da izjave žalbu, pa je i to obavezivalo sud da činjenično stanje tačno i istinito utvrdi. Predložene izmene to čine potpuno izvesnim. Uostalom to je u skladu sa evropsko kontinentlnim tipom krivičnog postupka, čiji je najugledniji predstavnik nemačko krivično procesno zakonodavstvo u kojem je sud neprikosnoveni gospodar dokaznog postupka i rukovodi se načelom istine.

Netačne su i tvrdnje protivnika predloženih izmena da se procesno aktivan sudija stavlja na stranu optužbe. Samim tim što se rukovodi načelom istine prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, logično je da sud ne može stajati na strani bilo koje stranke u postupku. Sud je osim toga obavezan da predmet dokazivanja svestrano raspravi, da nepristrasno i savesno oceni sve izvedene dokaze, da u sumnji u pogledu činjenica od kojih zavisi postojanje obeležja krivičnog dela reši u korist okrivljenog, da u obrazloženju presude iznese činjenice koje je utvrdio i da razloge iz kojih iste uzima kao dokazane ili nedokazane, a naročito da da ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza. Na kraju, neprirodno bi bilo da sud ne učestvuje u utvrđivanju činjeničnog stanja, a da optuženog oglašava krivim i izriče mu krivičnu sankciju.

Ni u anglosaksonskom adverzijalnom tipu krivičnog postupka se ne odstupa od načela utvrđivanja istine, što proizilazi iz američkog zakona o dokazivanju. U tom sistemu odluku o krivici donosi porota, a sud odlučuje samo o kazni.

Zato se čini da bi protivnicima izmena i odstupanja od načela istine i aktivne uloge sudije, to odgovaralo zbog mogućnosti da u slučaju neaktivnog, nedovoljno zainteresovanog, neiskusnog ili bez dovoljno znanja javnog tužioca ishoduju povoljnu odluku po okrivljenog, ili u slučaju neukog okrivljenog ili nezainteresovanog ili bez dovoljno stručnog znanja branioca, bez mnogo napora dođu do osuđujuće presude. Ta privilegija bi odgovarala i pojedinim sudijama, jer bi se oslobodili učešća i dokaznom postupku.

Send a message to learn more

03/07/2024

EVROPSKI SUD O KLIMATSKIM PROMENAMA I POVREDI PRAVA NA PRIVATNI I PORODIČNI ŽIVOT

Evropski sud za ljudska prava doneo je, po mnogima, istorijsku presudu. U slučaju Verein KlimaSeniorinen Schweiz protiv Švajcarske utvrdio je da je, nedovoljno uspešna, borba Švajcarske protiv negativnih efekata klimatskih pomena dovela do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 EKLJP podnosilaca predstavke (da "svako ima pravo na postovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske"). Prema ovoj presudi poštovanje privatnog, odnosno porodičnog života, podrazumeva i zaštićenost od negativnih efekara klimatskih promena. To se manifestuje kao obaveza činjenja države da se bori protiv klimatskih promena stvaranjem i primenjivanjem odgovarajućeg zakonskog okvira. U tom smislu primarna obaveza države je da usvoji i efektivno primeni u praksi pravila i mere sposobne da umanje postojeće i buduće ireverzibilne efekte klimatskih promena. Radi se o merama koje su usmerene na prevenciji povećanja nivoa gasova staklene bašte u atmosferi, kao i prosečne globalne temperature koja za posledicu ima štetne efekte na zaštitu ljdskih prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. Prema presudi Švajcarska nije postavila i primenila mere neophodne za smanjenje GHG, nije dostigla ranije postavljene pragove emisije, niti je kroz budžet odredila nacionalne granice emisije.

Presude Evropskog suda za ljudska prava su obavezujuće za sve države ugovornice Konvencije, pa bi ova presuda trebalo i ostale države da podstakne da se efektivno uključe u borbu protiv klimatskih promena.

Send a message to learn more