10/07/2026
EFEKTI ĆACIZMA NA SRBSKO PRAVOSUĐE
Ogrešio bih se, kada bih rekao da je negativna selekcija, promocija malograđanštine, neukusa, polupismenih, (za potrebe ovog teksta: pravno neukih) podlaca gumenog moralnog kompasa koji su inteligencijom na nivou seljačke lukavosti, a rafinmanom na nivou pijačnih šibicara i afirmacija njihovog laktanja kroz institucije sistema - izum naprednjaka, proizvod njih, istih takvih. Takođe, reći da je rečena pošast rezervisana samo za nas, ne bi bilo tačno, pa zato ni pošteno.
To o čemu pričam sam zatekao još devedesetih godina prošlog veka, kada sam se, sledom niza ne baš uvek srećnih događaja, obreo u opštinskom sudu; još i tada su nezadovoljnici potajno, uglavnom kad proradi alkohol, a našavši se među pretpostavljenim istomišljenicima i/ili intimusima (od kojih je dobar deo to odmah dojavljivao "gde treba") pretresali kadrovska rešenja i tajne napredovanja svojih dojučerašnjih takmaca. Tako sam obavešten "iz prve ruke" o tom dugogodišnjem sindromu koji je jedan od najvećih usuda srpskog društva. Ono po čemu se to "razmatranje" razlikovalo od običnog, laičkog tračarenja je blatantna očiglednost činjenica na koja su kritizeri ukazivali, a koje niko živi nije smeo javno da izgovori (car je go sindrom).
Ovde treba napraviti važnu razliku: za sada još ne govorim o klijentelizmu, korupciji, trgovini uticajem, nepotizmu, partijskom zapošljavanju, protežiranju srodnika, kumića, zemljaka, kupovini & prodaji radnih mesta - dakle, ni o čemu takvom, o toj sveprisutnoj i sveprožimajućoj pojavi u tzv. srpskom društvu.
Govorim o situacijama kada donosioci odluka u pitanjima "ko najbolje ispunjava kriterijume za ovaj posao/položaj" redovno odaberu baš one sa najgorim ili blizu najgorih kvalifikacija, zato što smatraju da su visok stepen znanja i sposobnosti, profesionalna neutralnost i otpornost na uticaje nepoželjne osobine za bilo koju funkciju u državnoj mašineriji.
Te osobine su tolerabilne, pa čak i donekle prihvatljive, samo ako postoji određena protivteža u vidu neke mane, tj. slabosti kandidata (bio osuđivan za krađu, npr.) ili svojstava zbog kojih će biti primljen/unapređen bez obzira na sve ostalo (situacija napred pobrojane korupcije, nepotizma itd.).
Najgora stvar koja iz svega toga proizlazi je da inteligentan, obrazovan, sposoban čovek mora ne samo da to prikrije maskiranjem u mediokriteta ili popularnog prepredenjaka, već i da se odrekne svog integriteta, da postupi suprotno svom karakteru i uverenjima, pod uslovom da ih je uopšte razvio, ako želi da uđe u odabrano društvance za državnim jaslama. Posebno je pitanje da li je takvo nešto uopšte moguće - mišljenja sam da tu ne postoje jasne, čvrste i nepromenjive granice, već da su neki ljudi do izvesne mere fleksibilniji u pogledu "odricanja od sebe" i prihvatanja pravila bagre kojoj treba da se povinuju, mada sam siguran da stoji i stav da ti ljudi nikada nisu ni imali pravi karakter, već samo održavali njegov privid.
Sve ovo staje u jednu reč: ĆACIZAM, i ta reč je jedan od velikih, pozitivnih rezultata "cvetnaje revolucije"; sada, umesto onolikih traktata, samo kažemo "ćacad".
Ćacad su se, dakle, u pravosuđe ove nesrećne zemlje infiltrirala ko zna od kad, što znači da su imala više nego dovoljno vremena da ga iznutra potpuno rastoče, ako je bilo išta solidno i vredno na prvom mestu.
Prvi srpski pravnici su bili austrijski đaci, koji su se upinjali da nas oslobode turskog kadiluka, a da nas ipak istovremeno ne stave na milost i nemilost bezobalnim tiranima u koje su prirodno evoluirali svinjarski šverceri. Kakvi su oni đaci i intelektualci bili, takvi su nam i počeci pravosuđa. Odatle je linija išla i na gore, i na dole; ono čega se ja sećam je da je poslednji put to na nešto ličilo (ne kažem da je bilo dobro, već da je pokazivalo neke znake da se uopšte radi o pravosuđu) za vreme ministrovanja g-đe Malović, ali to pre treba pripisati strahu sudija za sopstvene foteljice, zbog reforme koja nije uspela zato što nije išla dovoljno duboko & široko i kod otpuštanja starih i kod prijema novih sudija (uz to što su je traljavo sprovodili demoćaci uz obilato sasluživanje udbe).
Posle toga, klizanje na gore i pad su se pretvorili u sunovrat.
Tako to ja vidim.
Na slici: kako funkcioniše ćaci mozak: napravili su novu zgradu suda na sred livade između pravnog fakulteta i gradske deponije za koju su rekli da nas je koštala grdne pare; onda je pala kiša i iz zida, iz fasade je počela da izvire voda u mlazevima; onda su na tom mestu majstori probili tri rupe (verovatno su iza zazidali oluke ili tako nešto) da im pritisak vode ne bi odvalio fasadne šatrokamene ploče (to se desilo malo kasnije, ali na drugom delu fasade u površini od oko 200 m2); onda im je neko rekao da to izgleda kao krpež, kao da na brzinu otklanjaju očigledan propust u gradnji i da je bolje da stave preko mrežicu: em izgleda urednije i kao da su to namerno hteli, em sprečavaju neke od intelektualaca koji tu rade da u rupe guraju ruke, u njima skrivaju koješta, uključujući psihoaktivne supstance, opasne predmete i sl... E, isti metodi, isti rezon isti takvi ljudi primenjuju i u optuženju, suđenju, rukovođenju državom... dunđeri su u modi
