What are the opening hours?

Monday 09:00 - 17:00 Tuesday 09:00 - 17:00 Wednesday 09:00 - 17:00 Thursday 09:00 - 17:00 Friday 09:00 - 17:00

https://www.advokatkragujevac.com/

Advokat Slaven Kovacevic Kragujevac, Karadjordjeva 17, Kragujevac (2026)

30/10/2025

DURA LEX = D***X
Uče nas da se zakon mora poštovati, kakav je - takav je (lat. dura lex, sed lex).
Ali, onda bi svet bio za sva vremena zakovan u vremenu u kome je neko nametnuo svoje zakone i bilo kakva promena bila bi nemoguća.
Zato su ljudi, žive nesrećne duše, smislile logose i nomose, zakone božje i zakone kneževe, ovozemaljske, koji su realni, u primeni, gde marva bezrepa, u izuzetnim okolnostima, kada je ovaj potonji toliko "nepravedan" i suprotan logosu (božjoj promisli, koja se javlja kroz zdrav razum, nešto kao pravda), može da se ogluši o zemaljske zakone i primeni one nebeske, nenapisane, neuhvatljive, ali kojima, pak, težimo (videti kod Džona Loka & Tomasa Pejna).
U stvari, istorijski gledano, a tu se ništa do naših dana promenilo nije, jedna bi zemaljska sila dostigla i prestigla drugu, klatno bi se zaljuljalo, a vaga protresla, toj je novoj društvenoj eliti bio potreban righteous cause kojim bi "omađijao" rečenu marvu dvonogu, bezrepu, da sada njih, a ne više one prethodne, prizna za svoje jahače u sedlu (a zapravo bi im dao izgovor da i dalje budu stoka). I ne samo da ih prizna, već da u njihovo ime zbaci stare, a ubuduće slavi nove jahače, čim ih malko podbodu uzengijama!
Zato što je snaga stoke u brojevima. Kad zverovi napadaju marvu, najbolje se ona čuva tako što se nabije u gusto zbijeno krdo. Tada krvoloci mogu da, u za njih najboljem slučaju, odvoje sebi neko tele, ali ne i da ih pokolju na stotine i hiljade. Što bi svakako učinili, jer im je takva priroda, a pri tome ne bi nikakvu značajniju štetu naneli ni stoci, ni sebi, jer bi se stoka samo onda ubrzano razmnožavala...
Zato je uvek bolje imati stoku na svojoj strani. Da se učine nevešti kada dođeš po plen. Da ti daju devicu, zmaju, svakog punog meseca. Da plaćaju desetak, da kulače, sem o praznicima, kada rade za popove. Lepo je, brate, kad te vole! A to ne umeju sami od sebe - treba im lepo ukazati da si ti onaj, ako ne od boga dan, a onda barem onaj koji je na božijem putu. I tako dođosmo ponovo do pravde: tvoj je nomos prosto prekopirani logos, eto dobrog, pravdenog razloga (casus beli) njima da se pobune, prekrše sva moguća postojeća pravila, jer, postupajući tako, oni pravila zapravo i ne krše, već poštuju neka višnja...
Zato se u revolucijama ne bore novi, protiv starih eksploatatora. To za njih čine eksploatisani.

30/10/2025

DURA LEX = D***X

Uče nas da se zakon mora poštovati, kakav je - takav je (lat. dura lex sed lex).
Ali, onda bi svet bio za sva vremena zakovan u vremenu u kome je neko nametnuo svoje zakone i bilo kakva promena bila bi nemoguća.

Zato su ljudi, žive nesrećne duše, smislile logose i nomose, zakone božje i zakone kneževe, gde marva bezrepa, u izuzetnim okolnostima, kada je ovaj potonji toliko "nepravedan" i suprotan logosu (božjoj promisli, koja se javlja kroz zdrav razum), može da se ogluši o zemaljske zakone i primeni one nebeske, nenapisane, neuhvatljive, ali kojima, pak, težimo (videti kod Džona Loka & Tomasa Pejna).

U stvari, istorijski gledano, a tu se ništa do naših dana promenilo nije, jedna bi zemaljska sila dostigla i prestigla drugu, klatno bi se zaljuljalo, a vaga protresla, toj je novoj društvenoj eliti bio potreban righteous cause kojim bi "omađijao" rečenu marvu dvonogu, bezrepu, da sada njih, a ne više one, prizna za svoje jahače u sedlu (a zapravo bi im dao izgovor da i dalje budu stoka). I ne samo da ih prizna, već da u njihovo ime zbaci stare, a ubuduće slavi nove jahače, čim ih malko podbodu uzengijama!

Zato što je snaga stoke u brojevima. Kad zverovi napadaju marvu, najbolje se ona čuva tako što se nabije u gusto zbijeno krdo. Tada krvoloci mogu da, u za njih najboljem slučaju, odvoje sebi neko tele, ali ne i da ih pokolju na stotine i hiljade. Što bi učinili, jer im je takva priroda, a pri tome ne bi nikakvu značajniju štetu naneli ni stoci, ni sebi, jer bi se stoka samo onda ubrzano razmnožavala...

Zato je uvek bolje imati stoku na svojoj strani. Da se učine nevešti kada dođeš po plen. Da ti daju devicu, zmaju, svakog punog meseca. Da plaćaju desetak, da kulače, sem o praznicima, kada rade za popove. Lepo je, brate, kad te vole! A to ne umeju sami od sebe - treba im lepo ukazati da si ti onaj, ako ne od boga dan, a onda barem onaj koji je na bižijem putu. I tako dođosmo ponovo do pravde: tvoj je nomos prosto prekopirani logos, eto dobrog, pravdenog razloga (casus beli) njima da se pobune, prekrše sva moguća postojeća pravila, jer, postupajući tako, oni pravila zapravo i ne krše, već poštuju neka višnja...

Zato se u revolucijama ne bore novi, protiv starih eksploatatora. To za njih čine eksploatisani.

15/10/2025

MINISTARSTVO ZA SITNICE (act II)

Živimo ono što je Đinđić zvao "kuvanjem žabe" (možda mu zbog takvih poređenja niko nije verovao, bio je bedan lažov, gori čak nego što je bio reformator): konstantno, perfidno i ciljano sužavanje sloboda i prava čoveka & građanina, sve dok neka ne budu potpuno ukinuta, ili njihovo ostvarivanje do te mere otežano, da je sama ideja obesmišljena.

Evo vam jedan, opet, "akademski" primer, nešto što neće NIKOGA da uznemiri (ipak to nije kuća za €100 koje deli predsednik):

NAČELO JAVNOSTI SUĐENJA

To je jedan od osnovnih principa i među najvećima od svih civilizacijskih dostignuća; jer, šta jedino efektivno može da bude brana samovolji/diktaturi, montiranim i tajnim procesima, klijentelizmu, korupciji i protekcionizmu? Svaki, pa i najsuroviji i najsiroviji satrapski režim ima tu slabu tačku, da voli da se pretvara da je sve "po zakonu" i u tu svrhu piše neka svoja pravila i sprovodi neke svoje postupke (sa izuzetkom, možda, Pinočeove Argentine, Čilea, Nikarague, Bolivije i uopšte svih tih "španskih sela", ali oni i onako ne spadaju u kategoriju "civilizovani svet", k'o Nemci, na primer). Pa čak i najnepravedniji zakoni ne mogu da predvide takve i tolike izuzetke koji će od te njihove "pravde" da zaštite nečiju svastiku, švalerku i njenoga muža, isto kao što ne mogu da predvide baš svaku moguću situaciju u kojoj možete nekome da otmete kuću, novac, posao, život, a eto ova vam je vila baš zapala za oko, no nema paragrafa po kome biste mogli da je prisvojite. Tome onda služe pomenuti tajni procesi i zatvorena suđenja u kojima onda i ne mora da budu pokazani papiri sa oznakom "tajna".

Dakle, šta je to što ne garantuje da će postupak da bude zakonit i fer, ali da ćemo makar znati kada to nije? JAVNOST.

Svi naši sudski postupci su javni, sem onih tajnih. Zvuči kao vic, a nije. To bi trebalo da znači da sud, IZUZETNO, kad posebni, unapred zakonom predviđeni razlozi to nalažu (zaštita maloletnika, državne i službene tajne itsl.) MOŽE da odluči da u DELU, a ređe tokom celokupnog postupka bude isključena javnost.

U praksi je to izgledalo ovako (u Titovo vreme, a pre toga u vreme monarhija - običaj koji se zadržao kod tamo nekih primitivnih država kao što su USA):
- sudilo se u velikim amfiteatrima, gde su pred sud pozivani odjednom njih dvadeset, trideset, sto okrivljenih za neki prekršaj (znači njihov, ne zajednički) ili krivično delo, pa su tako svi mogli da vide kako se sudi ostalima za sličnu stvar; i ne samo u kaznenim stvarima, takva javna suđenja su držana i dan-danas se drže ne samo na televiziji, već i u stvarnosti, u građanskim postupcima.
- svako je mogao da razgleda spise predmeta, a novinari pogotovo, oni bi često slikali pojedine isprave, dokaze koji su prilagani, pa onda to objavljivali u novinama - tako je prost svet, kome učene sudije treba pravdu da dele, znao šta ga čeka, kako prolazi njihov komšija i tako najbolje pazio da "niko nevin ne bude osuđen, a niko kriv ne bude oslobođen".
- tim pre je svaki advokat mogao da uđe u sud/pisarnicu i traži da mu pokažu spise bilo kog predmeta: onog u kome postupa, onog u kome ne postupa, ali je njegova stranka zainteresovana za ishod, onoga koji ga se ne tiče uopšte, ali hoće čovek da piše naučni rad o tome, pa čak i onog predmeta gde apsolutno nema bilo kakav interes, recimo da mu je dosadno... UVEK je advokatu bio predat predmet da ga na miru razgleda, prepisuje, kopira itd. tu, u pisarnici, a ako je kojim slučajem predmet bio "kod sudije" (što je bilo protivpravno!), onda bi advokat otišao do sudije, njen/njegov pisar bi ga pronašao "u ormaru iza sudijinih leđa" i rasprostr'o pred advokata, tu, u sudnici.

E, ali sa razvojem demokratije u soraba, stvari su krenule da se menjaju. Cenim da se to desilo zato što je poremećena relativna ravnoteža između svemoguće udbe i građanina culeta pokornog, u situaciji gde gospodari (udbaši) moraju da zadrže status quo u apsolutnim brojkama. Drugim rečima, otvaranjem nekih, do tada prigušenih ili prosto zabranjenih prolaza u ahiret služabni, obični čovek je stekao leverage u odnosu na svemoguću hobotnicu, pa se rodila potreba da se "SITNIM INTERVENCIJAMA" takva neočekivana moć u rukama average joe poništi.

JEDAN OD (5 miliona, 300 šatrokragujevčanamamicuim, ) načina na koji je "služba" reagovala je sužavanje, a praktično ukidanje instituta "JAVNOSTI SUĐENJA".

Kako to izgleda istorijski, od Đinđića na ovamo:
- prvo su nam rekli da ne možemo (mi, advokati) da tražimo da nam se "iznese" predmet kad se nama digne ona stvar, jebote, jer pisari & jadne pisarke imakju preča posla, recimo opsluživanje sudija, kojima je pomenuti đinđić tada već dao platu deset p**a veću od plate prodavačice u marketu, ili od plate te pisarke koja ih (komada dva, najčešće) "opslužuje" - ergo, to naše razgledanje spisa oročeno je na vreme između 10 i 14 sati, svakog onog dana koji propiše predsednik suda
- onda su počeli da nam naplaćuju silne takse za kopiranje tih tamo "dokaza" koje bi policija/tužilaštvo (to vam je isti k***c, s tim što se pravi policajci smeju tužiocima) ubacili u predmet
- onda su rekli "jebote, ne možeš tek tako da se pojaviš i da mi tražiš da ti iznesem predmet, moraš da zakažeš"
- onda su rekli "možeš da zakažeš samo u vreme kad nama odgovara"
- onda su rekli "mi ćemo da ti zakažemo vreme kad ćeo ti dati predmet"
- onda su rekli "jebiga, treba predmet sudiji, jeste da smo ti rekli da dođeš sad, ali dođi neki dan po božiću, kad ne bude trebao sudiji"
- onda su rekli "najbolje da sudija napiše kad njemu ne treba predmet, to jest kad ti možeš da ga pogledaš"
- onda su rekli "neka ti sudija odobri kada možeš da razgledaš predmet"
- onda su rekli "neka ti sudija odobri da razgledaš predmet"
- onda su rekli "moraš da se pismeno obratiš sudiji da ti odobri da možeš da razgledaš predmet"
- onda su rekli "švalerka predsednika suda je dala nemerljiv doprinos srbskom pravosuđu, jer je napravila formular koji treba da popuniš, ako hoćeš da razgledaš spise, doduše, to nije po propisima, ali zar sve ovo prethodno jeste?"
- onda je sudija ODBIO/LA DA TI DOZVOLI (kao da to može da uradi, a u stvari ne sme) da razgledaš spise predmeta u kojem si ti zastupnik stranke, jer nisi popunio formular, već si zahtev izneo u podnesku sudu
- onda je, NORMALNO, neki drugi sudija ODBIO DA TI DOZVOLI razgledanje spisa nekog predmeta koji ima sličan broj kao onaj u kome si ti zastupnik, jer ti brt nemaš punomoćje u spisima...

Pušite k***c vi koji se sećate načela JAVNOSTI.

Svojevremeno sam se, tamo negde pre desetak godina, bio obratio POVERENIKU ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, jer mi je neka sudija, ili čak predsednica tog jebenog suda u jebenoj Jagodini uskratila pravo da izvršim uvid u spise nekog predmeta pred istim sudom u kome je isti tužilac tužio neko drugo lice zbog iste navodne štete pričinjene mu iistim događajem, koja je šteta stavljena na teret mom vlastodavcu paralelno sa tim tamo fudbalskim klubom, sa zahtevom da je plati (dva p**a d'uzme pare). Sine bato, pa to su bili telefonski pozivi, urgencije od strane visokorangiranih uposlenica kod baš tog zaštitnika/poverenikamajkemugasteram informacija od javnog značaja,, ta nemojte tako, što ste tako rigidni, oni bi hteli, oni bi mogli.... Pritiskalo me da odustanem od zahteva i pritužbe i prijave i kakogod da se zove to njihovo kanalisanje, zvala me neka fina žena 2 X na dan, pa jebote, udaram na palmin rejon, a tamo se bori za položaj predsednice suda neka "osoba" sproću Danijelu/ Oliveru (ne držite me za reč štos'tiče imena), lepuškasta plavuša jedna, draga, prisna, ništa tu nema neregularno, tu vam dobar stojim, ako i ima, na štetu je bilo firme koju sam zastupao, NEVERMIND, od nje sam naučio kako treba da se vladam u situacijama kada kafanska ponuda obiluje stejkovima...

UGLAVNOM, od ta qrca ne bi ništa.

NAŠE PRAVO na javnost u sudskim i dr. postupcima beše (očekivano) popišano.

Ne samo da danas ne može bilo ko (sa ulice) da prisustvuje bilo kom suđenju, da o tome piše, izveštava, fotografiše il' video-snima aktere (to je tek strogo zabranjeno, premda je Evropska Unija grdne pare donirala upravo u opremu za snimanje suđenja, budući da zapisnike diktiraju ove & ovakve sudije), već ne može da o tome čita u tim "vernim" zapisnicima.

Ovo će (hopefully) pročitati nekih max 2 (dva) ludaka. I čemu onda to?

07/10/2025

POLITICS FOR DUMMIES (director's cut)

Piše jedna žena da se samo budale opredeljuju politički, jer na taj način predaju svoju moć u tuđe ruke, osnažuju jednu ili drugu usku grupu ljudi koja od bavljenja politikom živi i bogati se. Kad je u šali pitam da li je ona lumpenanarhista, ona mi kaže "Ne, ja sam neutralna", iako to očigledno nije pridev koji bi je adekvatno opisao. Ona nije ni za jedne, ni za druge (mada je malo više protiv jednih, nego protiv drugih). Drugim rečima, njoj su svi ONI isti, mada su možda jedni malo istiji, tu se ništa ne može, pa ako već upravljaju njenim životom, ona neće da im pomaže, kad se već ne bori da tako ne bude.

Žena koju citiram nije jedina koja se uhvatila na taj prastari udbaški lepak: "političari su nepotrebne korumpirane karikature koje iz nekog nepoznatog razloga moramo da imamo, kamo sreće da nije tako, da postoji samo SISTEM, sistem koji će da stvarno vlada otvoreno, bez posrednika, a ne kao sada - povlačenjem uzica svojih političkih eksponenata u vidu "izabranih" predstavnika prostog naroda". Kad kažem "udbaški", ne mislim da je to naš patent (šta je to pa u Srbiji izmišljeno) već je to lokalni, prepoznatljivi izraz za ono što D. Tramp zove "dubokom državom" koja je pretnja po politički život Sjedinjenih država; uostalom, zato što je njome pretio Amerikancima delimično je i dobio izbore. Ali mi imamo taj deo skorije prošlosti sa Savezom komunista, kada su političke stranke zaista bile ukinute i postojao je samo "sistem" za kojim su nostalgični uglavnom oni koji kroz njega nisu prošli, a takvih zadovoljnih robova je zapanjujuće mnogo, pa je kod nas borba za "sistem" nešto pozitivno.

Jer, mi nismo Amerikanci. Mi za njima kasnimo oko 150 godina - toliko je, ako ne i više, prošlo otkako su SAD imale ono što je Mark Tven zvao "pozlaćeno doba", a mi smo sad tu negde, u toj fazi. Zato i ne treba da čudi što niko, praktično, ovde nema pojma šta su to političke partije, koji je njihov položaj i uloga u političkom sistemu, jer ni Amerikanci do kraja prve četvrtine 19. veka to nisu znali, a ovde ljudi uče samo na sopstvenim neuspesima i to, uglavnom, samo u obimu da su u stanju da shvate da su nešto u prošlosti promašili, ali ne i kako da to ne čine ubuduće. Rezultat toga je da naš narod veruje da su partije uvedene spolja i ne zna čemu i kako treba da služe, osim svojim članovima i lopovima, a da se sve ono čime se bave može postići lakše i bolje mimo partija.

Uz to, ovde je svet sklon simplifikaciji do vulgarizacije, tako da je jedini zaključak koji su voljni iz svega da izvuku - političke stranke su nešto loše. Ciljano udbaško gušenje političkog bića time je popuno uspelo, jer je sledeći, logičan korak tog zoona - ma mi ćemo protiv političke stranke koja je "na vlasti i zauzela čitav javni prostor", a za "oslobođenje institucija" (čitaj: "sistema"!) da se borimo - bez političkih partija!

To je spektakularno kretenska ideja.

Da pojasnim jednom parabolom, uporediću političke stranke sa advokatima. Kao što neko, ko ima određeni pravni interes koji želi da ostvari i/ili zaštiti u određenom postupku, odabere sebi advokata za koga misli da će ga najbolje zastupati, tako bi, principijelno, svaki čovek mogao da se odluči za neku političku stranku da zastupa njegove životne i građanske interese. Onaj ko ne uzme sebi advokata rizikuje da izgubi samo zato što su pravila postupka stroga i komplikovana, a protivnik će da bude neka prevejana zmija koja poznaje sve trikove. Doduše, rizik da izgubi postoji i uz najboljeg advokata, ako je slučaj baš loš, ali tu čovek ne može da krivi zastupnika, već to što je imao nenormalne ideje.

Dakle, kao što je bojno polje puno skrivenih nagaznih mina, maskiranih mitraljeskih gnezda, ispresecano rovovima i bunkerima, u zasedi čekaju gerilci, a sa neba avijacija, padobranci i sada dronovi, kao što za rukovanje tehnikom, oružjem i ljudstvom treba valjana obuka, tako je i isto i u nekom sudskom postupku. Tako je isto i na političkom bojnom polju. Zato je pametno za taj posao, radi ostvarenja svojih interesa, angažovati profesionalce. A profesionalci su ljudi koji rade za pare, predstavljajući se da su stručnjaci u poslu.

Sad je valjda jasno da tu svaki učesnik u političkom životu ima svoje interese: ovaj građanin ili ovi građani imaju svoj (zapravo, ljudi nisu toliko posebni, individualni, već se određeni interesi jednog broja ljudi često međusobno poklapaju), politička stranka koja se reklamira da će da zastupa baš ljude sa tim interesima, a ne neke druge - ima svoj sopstveni interes, tako je i sa drugom grupom građana koji imaju oprečne, ili samo drugačije interese i političkom strankom koja se hvali da je ona specijalizovana da zastupa ljude sa baš takvim interesima i iz te rabote ta stranka zadovoljava sopstveni interes... Ako svako pazi na svoje interese i "ne igra za raju" - sve je više-manje u ravnoteži i proces se svodi na to koja partija uspešnije predstavlja svoje glasače, tako da njihovi glasovi više vrede. I to je posebna, veoma zahtevna veština, za koju je potrebno i znanje i iskustvo i još mnogo, mnogo toga. Problemi se javljaju onda kada "sistem" izbaci svoju političku partiju koja generiše tzv. zajedničke, državne i nacionalne interese, koji "nadilaze" stvarne interese građana. Takva "državotvorna" partija onda igra na ljudsku glupost koja je sveprisutna, čak preovlađujuća kategorija i koja predstavlja suprotnost svim drugim partijama (pa su i birači najčešće podeljeni pola - pola, ali zahvaljujući tzv. neutralnima koje "sistem" automatski pribroji svojim ćacijima, po pravilu pobeđuje). Jer, glupak će da "razmišlja" u nacionalnim, ili čak globalnim razmerama, radije nego da rešava sopstvene probleme, možda baš i zato što podsvesno oseća da su ti problemi tu zato što je nesposoban da ih reši. Njima će državotvorci najlakše prodati priču o svojoj borbi protiv spoljnog neprijatelja, svetske dominacije i nepravde, utoliko lakše, ukoliko veruju da na oblaku sedi bradati čiča koji "ovako" okreće Sunce oko Zemlje, ti su onda otvoreni da poveruju u svakakve laži i budalaštine. A pošto su državotvornoj partiji (partiji sistema) sve druge partije po definiciji zakleti neprijatelji, neprekidno se radi na tome da se što više tih drugih partija usisa, proguta i time zombira, a da se preostale proglase, kao što sam to već napisao na početku ovog pisanija - nepotrebnim, skarednim, opasnim gotovanima koji samo čekaju da ih mi, nesnađeni, neprilagođeni ili prosto mrzitelji uređenog sistema obora, posadimo u fotelje koje ćemo osvojiti svojom krvlju, znojem i suzama... To je ta antipolitička propaganda koja ovde ima i te kako plodno tle.

Poslednja varijanta antipolitičke propagande je "studentska lista" koja, ako sam dobro razumeo dreku po medijima, znači da političke partije opozicije vladajućoj SNS-koaliciji ne treba da učestvuju na nekim eventualnim izborima, jer će da odvuku glasove tom maglovitom fenomenu "studenti", a kompromitovane su u očima birača, pa opet ništa neće da urade... Ne znam, možda je i to dobar način, zapravo, možda je to jedini put? Da ipak pročitamo malo kako su to radili drugi?

28/08/2025

MINISTARSTVO ZA SITNICE

Piše jedan sugrađanin na svom fb kako mu smeta što nisu sinhronizovana dva semafora kuda on stalno prolazi, pa iz toga izvlači zaključak kako se "svako ko u Srbiji dođe na vlast odmah hvata svetske politike i najkrupnijih problema", umesto da rešava ove životne probleme građana.

Dobro, sad, možda da je pisao predsedniku Vučiću, problem bi do sada bio rešen, jer se taj očigledno razume i pita za sve; recimo da je sugrađanin čekao da predsednik prvo završi to sa expom, pa ispada da se zato i protivi njegovoj smeni, u nadi da će tim semaforima da se pozabavi u nekom novom mandatu.

Ali suštinski ideja nije loša, a kamo li za odbacivanje. U našem svakodnevnom životu postoji toliko problema koji se čine sitnim samo iz razloga što su lako rešivi. Zato sam u toj diskusiji sa tim sugrađaninom i predložio formiranje ministarstva za sitnice. Kad ih već ima četrdeset - pedeset, još jedno neće da smeta.

A posla ima. Evo, recimo, LIČNE KARTE.

Lična karta je javna isprava koju u Srbiji izdaje MUP (prva crvena lampica, jer to nije slučaj u nekim srećnijim zemljama), kojom, po definiciji, taj državni organ potvrđuje da je istinito ono što u njoj stoji: da se osoba na slici zove tako i tako, da je rođena tu, a da živi tamo, da joj je matični broj taj i taj...

Zato je to identifikaciona isprava, jer svako, dakle SVAKO može da, poredeći lice koje ima pred sobom sa licem na fotografiji u LK, ustanovi te neke elementarne podatke, pod uslovom da to lice može da prepozna na policijskoj fotografiji (tzv. mug shot) i da nije u pitanju falsifikovana lična karta.

Znači, jedina svrha lične karte je jednostavno i brzo utvrđivanje tih nekih podataka o jednom licu.

Naravno da to nije jedini način "identifikacije" - umesto da nekome čitate LK, možete prosto da ga pitate kako se zove, gde i kad je rođen, koja mu je adresa i JMBG. Najveći broj nas neće da slaže o tome.

Zatim, tog nekog, do tada nama nepoznatog, može da nam predstavi neko drugi, koga od ranije poznajemo: ovo je moj kolega sa posla M.M. ili hej, školski druže, otkad se nismo videli, ovo je moja mlađa sestra (yummy!)... i tada, ponovo, nećemo, po pravilu, sumnjati u istinitost toga.

Tu su i neke druge "identifikacione" isprave, umesto lične karte: vozačka dozvola, pasoš, negde dozvola za posedovanje oružja, advokatska legitimacija itd, zapravo, bilo koja javna, ređe privatna isprava sa slikom. Zanimljivo je ovde napomenuti da u onim, ranije pomenutim normalnijim i srećnijim zemljama, jedno lice može imati samo jednu identifikacionu ispravu - ispravu sa slikom - izdatu od državnog organa; tako, npr. u SAD možeš imati ili LK ili vozačku dozvolu, ne oboje. Jer, dovoljna je za identifikaciju jedna, šta će ti više, ako ih imaš nekoliko, velike su šanse da su neke, ako ne i sve lažne, ili prave, a glase na lažna imena.

Međutim, policajci su po profesiji veoma sumnjičavi likovi. Puna je antologija srpskih viceva na tu temu. Oni, zato, i pre nego što im neko kaže kako se zove, odakle je, gde živi, koliko ima godina i te stvari, sumnjaju da ih taj neko laže.

Zato odmah, na prvu, traže ličnu kartu. I ne pitaju te ništa, već se duuuboko zagledaju u nju. U svetinju. U noj je zarobljena duša ovog jadnika koji pred njima drhti, pa je policajac svestan te svoje moći da u ruci ne drži samo plastičnu karticu.

Da li je to zaista potrebno? Realno -ne. Kao što sam već rekao, najveći broj nas će na pitanje policajca, ili medicinske sestre u ambulanti, ili, krajnje hipotetički, bibliotekarke, istinito da kaže ko je. Tu nema potrebe za treniranjem strogoće traženjem LK "na uvid".

A što se tiče onih "opravdano sumnjivih", tu LK na licu mesta u rukama nekog kursiste malo stvarno znači: to može da bude falsifikovana ili tuđa lična karta (uz dovoljnu dozu sličnosti, prolazi redovno), a drug organ to ne može da zna, sve dok lice ne privede u stanicu, pa daj daktiloskopiju... A ja vam, iz svoje bogate karijere, kažem da to skoro nikada ne rade i mogu da vam obećam da ću kasnije, nekom drugom prilikom, da ispričam zanimljiv slučaj koji sada čeka svoj rasplet pred Vrhovnim kasacionim sudom.

Znači, lična karta, praktično, znači isto što i brava na kućnim vratima: tu je da spreči poštene, a ne lopove.

Međutim, u Srbiji je lična karta mnogo više od identifikacionog dokumenta. Upravo suprotno, u ne tako retkim ekstremnim situacijama (ekstremnim po civilizovanim merilima), lična karta, odnosno neposedovanje neke je u rukama policije moćno oruđe za maltretiranje ljudi, građana ove zemlje, onih od kojih se otima porez, e da bi policajci mogli da imaju plate po €2.5K i stanove po €500/kvm.

Naime, onaj ko je dužan da ima ličnu kartu (svako stariji od 16 godina), a ne nosi je sa sobom i ne pokaže je na zahtev ovlašćenog službenog lica, čini time kazneno delo! Nije važno da li bi se na neki drugi način moglo utvrditi ime, prezime, starost i adresa tog lica (npr. prisutni drug ili roditelj koji je poznat, ili identifikovan preko svoje lične karte kaže policajcu/potvrdi o kome se radi) - NE, čak i kad policajac odlično zna koga ima ispred sebe, tačnije, BAŠ TADA (kao što ćemo videti u kasnijem primeru) uhapsiće tog nepodobnika zbog zločina nenošenja lične karte.

Jer lična karta u Srbiji nije (samo) identifikacioni dokument. To je DANGA koju svaki podanik mora sa "posebnim ponosom" da nosi. Ne daj bože da prikrije dangu, da je nekako ukloni, pa to je kriminalni akt!

Ovaj tekst sam nameravao još pre nekoga vremena da napišem, onda kada su policajci pohapsili neke veoma mlade ljude, tinejdžere koji su učestvovali u protestima protiv loše i korumpirane vladajuće garniture, NE ZATO što su protestvovali (pa mi smo BRE demokratska zemlja), već zato što kod sebe nisu imali LK.

To je ono pervertovanje, izvrtanje originalnog smisla pravne norme, njena otvorena, nečovečna zloupotreba, ali "sitna" (sa početka ovog teksta) koju bi to novo ministarstvo moglo popraviti. S tim što nije "sitna" samo zato što je lako rešiva (pritiskanjem 126 dugmića u onoj velikoj zgradi iza Ćacilenda), već zato što većina građana ove zemlje, evo spreman sam i na opkladu da je tako, misli da je to nebitna, skoro pa akademska stvar - ima toliko prečih, životnijih, važnijih, ta dva nesinhronizovana semafora, na primer.

Navikli se na dangu, ne bi znali kako bez nje da žive. Ne znaju šta znači reč "SLOBODA", a kamo li kako izgleda.

(slika preuzeta sa leutar.net)

18/08/2025

MALA ŠKOLA DRŽAVE I PRAVA ZA BUZDOVANE

1: razlika između republike i monarhije:

Republikanci kažu da su svi ljudi rođeni jednaki.

Monarhisti ubeđuju sve ostale da su manje vredni, da su rođene sluge, da moraju da se pognu i povinuju i sklanjaju pogled i oni i njihova deca i deca njihove dece...

17/08/2025

Zahteva multidisciplinarni pristup:

08/08/2025

2024. godine 106 osuđujućih presuda za krivokletstvo (laganje sudu) aka perjury in USA: chrome-extensio://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://exonerationregistry.org/sites/exonerationregistry.org/files/documents/2024_Annual_Report.pdf

ranijih godina, nema zasebnih podataka za to krivično delo, ali je procenat osuđujućih presuda preko 90%

srbija, da li se čujemo?

"When you lie in their courtroom, to their grand jury, in their proceedings, you’re attacking the very foundation of the justice system they’ve sworn to protect."
https://www.nyccriminalattorneys.com/perjury-sentence-in-new-york/

08/08/2025

... I IDE VOZ...

"Кад се Б. Пекић унапред извињава пре но што крене да у неком свом роману плагира, компилира, лаже и фалсификује, то у лажној земљи Србији боде очи:
"У почетку уметности, док је ова нешто значила, приче су умели и смели приповедати пророци и свештеници Храмова. Оне су тада потицале од богова. Биле су поруке у Реч уклесане. Вечне, непроменљиве, одређивале су живот људи. Кад богови заћуташе, пророци и свештеници су још неко време у њихово име зборили. Али, приче више нису имале исту судбину. Постале су лажне, премда су извесне чари, од лажи која се задржала, начинили уметност приповедања."

Е, сад, мало ми смета ово слагање по роду и броју у задњој реченици ("чари..... начинили"), али Бора је дуго био гастарбајтер, па му није замерити.

Дакле, закључујем, никако не признај, па ни унапред, ни пост фестум, ни из добрих манира, ни из обести, да лажеш у лажној Србији.

Што сам цитирао ону вест о ТВ - позоришту званом нешнел асембли оф паблик рипаблик оф Коштунистан?
Илустративно је.
Највише законодавно тело, оно које кроји судбину целог народа, а и шире, стабилизује/дестабилизује регион и стишће пест спрам пошасти глобализма и NWO, том братијом дакле, не управља противуставно влада Србије, не, њом управља намештеник те владе, сумњиво лице из Пећанско-Призренских ноћи, директор главуџа са својих четрдесет разбојника.
Док не наименује дежурну бабасеру за диригента скупштинских сесија.
Значи, све се види, али нико ништа није признао, мој бато, а у земљи Србији је само признање довољан и необорив доказ, какикурацдокази, признање је изнад свих доказа, па и кад је лажно, и кад је измамљено, монтирано, натегнуто протумачено у добром старом стилу редара Србије.
Ту се Пекић зајебао, а посланици нису. Зато је он црк'о у Лондону, а ови се дан-данас шире по Србији.

Та слика лажне демократије, међутим, није дело мајстора.
Кад смо били клинци, водило нас у локалну галерију да изграђујемо укус гледајући слике разних аутора.
Једна приказивала косовски бој или тако нешто. Кољу се наши и турци, пршти крв, коњи исколачили очи и исплазили језике, што указиваше да је народни уметник - наивац, аутор тог ремек дела просташтва dayjob-ом стрводер. Свих нас се снажно дојмила. А како и не би: пламтеће боје, чиста палета, директно из тубе боја размазивана по платну вичном молерском руком.
Друга била апстрактна. Мала (она са коњима и јатаганима имала три квадратна метра), замазана, ништа не приказује. Е, ту се ми закачисмо да погађамо шта је на њојзи, док Лазо (или Ратко каратиста, можда) не узвикну "Ово Свети Илија тера кочије!".
Истог тренутка у Лазову буљу зарио се врх шпицока академског сликара који је киптећи иза нас слушао то хуљење његовог рада, док му није прекипело.
Лазо је бежао, сликар Ђорђе Симић га вијао кроз галерију, а мени је до данас остала могућност да вучем параболе на лажни политички живот Србије: оно клање људи и коња у бајрамски зеленој, ферари црвеној и шерпа плавој боји, таква народна скупштина може само дечјем разуму да се свиди, јер и деца кад се играју, знају да то није за стварно, да је све као, али се много више ужива играњем у техниколору.

Е, али код нешнел асембли то не важи. Управо супротно, настоји се да се одржи по сваку цену привид озбиљности, значаја, курца-палца, свега онога чему је оваква лажна Србија и њена лажна политичка елита чисто ругање, ништа друго.
Па хајде што су у том филму народни послЕници; они од те работе мажу путер на 'леба својој унучади; али ова бедна нација, која пристаје на такво јавно подјебавање показује тоталну инкапабитилност да било шта у целом срању промени, већ се сваки појединац адаптира, инфилтрира, појединачно "сналази", пристајући без жираната да им потомство занавек живи животом црва.

Читав тај циркус не разликује се битно од једне потпуно надреалне, до генијалности первертоване (онако како може само живот и зло) слике:
Кад сам са 18 година дошао у касарну ЈНА у К. мој непосредно претпостављени, како се то онда звало, мој шеф, један нагојени заставник са значајним искуством у пребројавању војничких чаршава и месних нарезака, био је истовремено (само у том мандату; функција није била стална, већ се ротирало) и секретар партијске ћелије савеза комуниста у чети.
И добро, шта би мене болео стојко за то, али једног дана ме позове тај заћа из команде да му из наше горње канцеларије (на другом крају касарне) донесем материјале за састанак. Кад већ идем у кантину, на габлец&маренду.
Није ми дао ђаво мира, него погледам ја оне пусуле, а оно стигло све унапред одштампано, од почетка до краја, и утврђивање кворума, и усвајање записника од претходног састанка, ко је за - СВИ, ко је против - НИКО, утврђујем да је записник са претходног састанка ЈЕДНОГЛАСНО прихваћен, и све тако, мајке ми, укључујући нарочито велика слова.
Унапред одштампане и дискусије, шта ко од учесника на састанку треба да каже, само остављено празно место да се упише име дискутанта. Иста ствар са критиком и самокритиком: опште фразе, кењ, кењ, опет, само треба да се упише име самокритичара, који ће јавно да се покаје и зато да буде (једногласно) похваљен од стране колектива.
Сценарио позоришта будала.
Кажем ја то оном заставнику - партијском секретару, а он ће "...јел' видиш сад колике су моје муке, сваки пут треба да нађем друге чланове који треба да науче свој текст/дискусију напамет". И то без грешке, јер ако мало врдне од добијеног текста, а то будно прате и секретар и још најмање два-три сарадника (службе) и о томе ревносно извештавају надлежне (чик да неко не извести: а што ниси, кад други јесу?), дакле, ако неко погреши, одмах сутрадан крећу службени разговори зашто је он то баш тако изменио и шта је хтео тиме да каже?
И они то тако сваког четвртка.
Сами пред собом, сами су себи и публика и критичари и глумци, сами пред собом обављају ту мучну представу.
И не само они.
У целој ЈНА, широм СФРЈ, у исто време се играју исте такве представе са идентичним текстом! Где-где преведено на језике народа&народности, али дословно!
И не само у ЈНА, у целој земљи тече истовремено тај лудачки ритуал, и у Какњу, и у Велесу, и у Сомбору и Сурдулици и Дорћолу, стоје у исто време неки исти људи и говоре апсолутно синхроно исте речи, речи неке болесне мантре, два милиона људских балегара изводи сваконедељни слет љубави&оданости гомили гована коју су намерили да поједу.

И сад, видиш да је баш све исто, кад то пресликамо на нешнел асембли, само модернизовано: у време технике и телевизије, нема разлога скупљати групице идиота по просторијама месних заједница и ватрогасним домовима. А може да буде и опасно.
Ту је телевизија.
Па нек се стока од народа и кревељи приватно, док то гледа или не гледа.
На улици ће ионако сви да поступају исправно, на линији, у складу са тренутком, или....."

Advokat Slaven Kovacevic Kragujevac

30/10/2025

30/10/2025

15/10/2025

07/10/2025

28/08/2025

18/08/2025

17/08/2025

08/08/2025

08/08/2025

Address

Opening Hours

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category

Monday	09:00 - 17:00
Tuesday	09:00 - 17:00
Wednesday	09:00 - 17:00
Thursday	09:00 - 17:00
Friday	09:00 - 17:00