Advokat Slavica Janjić Beograd

09/10/2026

ADVOKATI BEOGRAD - POSEBNO PROBLEMATIČNE KLAUZULE KOD UGOVORA

Postojanje ugovora, kao načina da se regulišu odnosi između fizičkih i/ili pravnih lica, je karakteristično i prisutno u gotovo svim pravnim oblastima. Ugovori su najzastupljeniji u oblasti građanskog prava, koje obuhvata stvarno pravo, obligaciono pravo, nasledno pravo, porodično pravo, radno pravo, korporativno pravo, medijsko pravo, kao i pravo intelektualne svojine.

Ugovori mogu da sadrže posebne odredbe u formi klauzula. Klauzule u ugovorima su odredbe ugovora koje definišu specifična prava, obaveze i odgovornosti ugovornih strana. Ugovorne klauzule omogućavaju jasno razumevanje ugovorenih uslova i pokrivaju različite aspekte pravnog odnosa ugovarača, zavisno od njihovog interesa i rizika poslovnog odnosa povodom kojeg se ugovor sklapa. Svrha ugovornih klauzula je da unapred regulišu potencijalne rizike, sporne situacije i posebne uslove poslovne saradnje. Zahvaljujući klauzulama, ugovor postaje jasniji, potpuniji i prilagođen konkretnim interesima ugovarača, čime se značajno smanjuje mogućnost nesporazuma i sudskih sporova.

Ostatak teksta možete čitati na sajtu:

Ugovori mogu da sadrže posebne odredbe u formi klauzula. Klauzule u ugovorima su odredbe ugovora koje definišu specifična prava, obaveze i odgovornosti ugovornih strana. Ugovorne klauzule omogućavaju jasno razumevanje ugovorenih uslova i pokrivaju različite aspekte pravnog odnosa ugovarača, za...

08/10/2026

07/10/2026

ADVOKATI BEOGRAD – NAČELA UGOVORA (UGOVORNO PRAVO I ZOO)

Ugovorno pravo u svom najopštijem značenju je pojam koji obuhvata širok korpus teorijskih pojmova i praktičnih normativnih rješenja koji za predmet imaju oblast ugovora.

Najopštiji pojam „ugovor“ (lat. contractus), definiše se kao sporazum, saglasno očitovanje volja dva ili više subjekata usmjereno na postizanje dopuštenih pravnih učinaka, a koji se sastoje u postanku, prestanku ili promjeni pravnog odnosa.

Pored privatnopravnih lica koja se vrlo često javljaju kao subjekti ugovora, i javnopravna tela međusobno ili sa privatnopravnim subjektima stupaju u različite vrste ugovornih odnosa iz tog razloga ugovorno pravo u širem smislu obuhvata teorijski i praktični korpus pravnih instututa, načela, normi i odnosa koji se tim normama uređuju, a koje se mogu svrstati u oblast ugovora. Te norme koje regulišu ugovorne odnose javljaju se kako u građanskom tako i u porodičnom, upravnom, radnom, socijalnom i međunarodnom pravu. Njihova zajednička karakteristika je da se sve zasnivaju na nekim temeljnim opštim pravnim načelima, ali i nekim posebnim principima koji se svi skupa mogu primijeniti na isti pravni instutut - ugovor. Osnovna načela su u normativnom smislu najopštija pravna pravila, ali to su i vrhovni principi, ideje vodilje i najviši pravni standardi u određenoj pravnoj oblasti. Ona predstavljaju i opšte uputstvo za orjentaciju pa i tumačenje nekih ustanova i konkretnih pravnih odnosa.

Osnovna načela ugovornog prava proizilaze iz načela obligacionog prava, i predstavljaju prihvaćen metod i filozofiju ovog prava u datoj državi. Ona pored toga što daju daju teorijski jasniju i precizniju sliku nekog pravnog instituta, imaju i svoju praktičnu ulogu; predstavljaju uputstvo za tumačenje i za praktičnu primjenu nekih ustanova i konkretnih pravnih odnosa. U radu se analiziraju osnovna načela obligacija (Zakon o obligacionim odnosima Srbije – ZOO, 2003) koja su u nešto izmijenjenom obliku prisutna u pozitivnim zakonodavstvu i država regiona.

Ostatak teksta možete pročitati na sajtu:

05/10/2026

ADVOKATI BEOGRAD - ISTORIJA RAZVOJA UGOVORNOG PRAVA

Za ugovorno pravo se može reći da predstavlja deo građanskog prava, koji uređuje nastanak, dejstvo, izvršenje i prestanak ugovornih odnosa. Razvoj ugovornog prava trajao je vekovima i bio je povezan sa razvojem trgovine, svojinskih odnosa i potrebe da se pravno zaštite sporazumi između ljudi.

Prvi pojavni oblici ugovornog prava datiraju još iz Mesopotamije - Hamurabijevog zakoniku iz XVIII veka pre nove ere, gde su postojala pravila koja uređuju različite imovinske i ugovorne odnose – prodaju, zakup, zajam, dugove i druga pitanja. U tim najstarijim sistemima ugovor često nije bio shvaćen samo kao saglasnost volja. Njegova pravna snaga bila je povezana sa određenim formama, obredima i načinima potvrđivanja sporazuma.

Najznačajniji uticaj na razvoj današnjeg evropskog i nama poznatog ugovornog prava imalo je rimsko pravo - rimski pravnici su razvili sistem ugovora i razlikovali više vrsta ugovora. Najznačajnija podela ugovora u tom periodu je bila na: verbalne ugovore (nastajali su izgovaranjem propisane forme reči); literalne ugovore (nastajali su upisom); realne ugovore (nastajali su predajom stvari); konsenzualne ugovore (nastajali su saglasnošću ugovornih strana). Pored ugovornog prava, pravo u Rimu je razvilo i značajne druge forme i oblike ugovornih instituta, koji su nam i danas poznati i primenjujemo ih: kupoprodaja, zakup, nalog, ortaštvo i zajam.

Ostatak teksta možete pročitati na sajtu:

02/10/2026

ADVOKATI BEOGRAD - RAZBAŠTINJENJE NUŽNIH NASLEDNIKA (NASLEDNO PRAVO)

Nužni naslednici uživaju posebnu zakonsku zaštitu, jer su imali blisko srodstvo sa ostaviocem. Nužni naslednik može ostvariti svoje pravo na nužni deo u ostavinskom postupku samo ako su ispunjeni Zakonom o nasleđivanju propisani uslovi, od kojih je najvažniji taj da je došlo do povrede prava na nužni deo naslednika, te je neophodno da konkretan naslednik bude pozvan na nasleđivanje po osnovu zakona.

Nužni naslednik ima pravo na nužni deo. Nužni deo je zakonski deo koji određenom nasledniku pripada i koji se određuje u ostavinskim postupku.

Zakon o nasleđivanju definiše koje uslove naslednik mora da ispuni da bi stekao svoje pravo nasleđivanja, kao i okolnosti kod kojih je moguće razbaštinjenje nužnih naslednika.

Razbaštinjenje nužnih naslednika može biti dvojako:
- isključenje nužnih naslednika,
- lišenje nužnih naslednika.

Ostatak teksta možete pročitati na sajtu:

Nužni naslednik ima pravo na nužni deo. Nužni deo je zakonski deo koji određenom nasledniku pripada i koji se određuje u ostavinskim postupku. Zakon o nasleđivanju definiše koje uslove naslednik mora da ispuni da bi stekao svoje pravo nasleđivanja, kao i okolnosti kod kojih je moguće razba....

30/09/2026

ADVOKATI BEOGRAD - ZASTARELOST PRAVA NA ZAOSTAVŠTINU (NASLEDNO PRAVO)

Zakonom o nasleđivanju uređena su sva pitanja oko nasleđivanja zaostavštine. Nasleđuje se zaostavština. Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Međutim zakon određuje i određene uslove pod kojim dolazi do zastarelosti prava na zaostavštinu.

Pitanjem zastarelosti prava na zaostavštinu se bavio Vrhovni kasacioni sud u Beogradu – Rev 723/2019 od 21.10.2020. godina. U samoj presudi sud se poziva kako na važeći Zakon o nasleđivanju, tako i na raniji objavljen u „Sl. glasnik SRS“, br. 52/74 i 1/80. Pominjući oba zakona, sud naglašava ako je lice sanaslednik istog ostavioca, rokovi zastarelosti nasledničke tužbe prema držaocu zaostavštine ne primenjuju se na njegov zahtev prema drugom sanasledniku. Naslednik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku i nije obuhvaćen pravnosnažnim ostavinskim rešenjem može svoje nasledno, odnosno svojinsko pravo ostvarivati direktno u parnici, a pravo na utvrđenje svojine ne zastareva. Sud objašnjava razliku između nasledničke tužbe i svojinske tužbe između sanaslednika.

U presudi Rev 723/2019 od 21.10.2020. godine upravo je to ključno i stari i važeći Zakon o nasleđivanju, jer je otac umro 1995. godine, pa je sud primenio stari zakon na osnovu prelazne odredbe novog zakona. Pok. VV je umro 1995. godine, dakle pre stupanja na snagu novog Zakona o nasleđivanju. Važeći Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 i 6/2015) u članu 237. stav 1. propisuje: „Nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviće se po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu.“ Zato je Vrhovni kasacioni sud u ovoj presudi primenio stari Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik SRS“, br. 52/74 i 1/80), iako je novi zakon u međuvremenu bio donet. Član 139. starog Zakona o nasleđivanju kaže.“
• prema savesnom držaocu, pravo zahtevati zaostavštinu zastarevalo je za 2 godine od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari;
• za zakonskog naslednika najkasnije 10 godina od smrti ostavioca;
• prema nesavesnom držaocu, pravo je zastarevalo za 20 godina. „
Dakle, u presudi se navodi „članom 139. ranijeg Zakona o nasleđivanju pravo je zastarevalo za 20 godina.

Za razliku od toga, važeći Zakon o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 i 6/2015) u članu 221. propisuje da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva. Ipak, ovom odredbom nisu isključena pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja.

Ostatak teksta ožete proćitati na sajtu:

Zakonom o nasleđivanju uređena su sva pitanja oko nasleđivanja zaostavštine. Nasleđuje se zaostavština. Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Međutim zakon određuje i određene uslove pod kojim dolazi do zastarelosti prava na zaosta...

28/09/2026

ADVOKATI BEOGRAD - PRENOS NASLEDNOG DELA (NASLEDNO PRAVO)

Nasleđivati se može, prema Zakonu o nasleđivanju, testamentarno ili sudski. Naslediti je moguće, prema obligacionom pravu i ugovorom o poklonu. Sudska praksa je bogata raznim specifičnim situacijama kada je reč o nasleđivanju i ostavinskom postupku i to kada ima više naslednika, bračno nasleđivanje, nasleđivanje nužnog dela, nasledni redovi, sanaslednika, naslednika koji se pojavljuju nakon završenog ostavinskog postupka, naslednika koji su u inostranstvu, susvojinsko nasleđivanje i brojne druge situacije.

Vrhovni kasacioni sud u Beogradu u premetu Rev 4426/2019 od 24.09.2021. godine se bavi razmatranjem sanaslednika, raspolaganjem naslednim delom pre deobe i prenosom naslednog dela na lice koje nije naslednik. Presuda Rev 4426/2019 se bavi pravom sunaslednika da zahtevaju udeo u imovini ostavioca nakon njegove smrti, naročito kada je deo imovine bio predmet ranijih ugovora ili poklona. Glavna tema je sticanje svojine nasleđivanjem i utvrđivanje da se preostala zaostavština deli među zakonskim naslednicima, a ne na osnovu nepreciznih zahteva.

Ključni zakoni u ovom slučaju su Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa i to Član 20. i Član 36. – gde se definišu osnove sticanja svojine i eksplicitno propisuju da se pravo svojine na zaostavštini stiče u trenutku smrti ostavioca (otvaranja nasleđa odnosno ostavinske rasprave). Naravno, drugi ključni zakon je Zakon o nasleđivanju - Član 1. i Član 212. koji regulišu prenos zaostavštine po sili zakona na naslednike i definišu prava sunaslednika u pogledu upravljanja i raspolaganja zajedničkim naslednim delom pre nego što se izvrši deoba imovine.

Ostatak teksta možete čitati na sajtu:

Nasleđivati se može, prema Zakonu o nasleđivanju, testamentarno ili sudski. Naslediti je moguće, prema obligacionom pravu i ugovorom o poklonu. Sudska praksa je bogata raznim specifičnim situacijama kada je reč o nasleđivanju i ostavinskom postupku i to kada ima više naslednika, bračno nasl...