Сруковно удружење правника Номоканон, настало је као окриље окупљања национално свесних студената Правног факултета у Београду и као такво првобитно је делало под називом Удружење студената београдског Правног факултета Номоканон.Временом, како је број чланова растао, како је један број студената дипломирао и узимао учешће у јавном животу, појавила се потреба да се једно студентско удружење реформ
ише, тако да је у пролеће 2013. године, дошло до измене статута којим је постојеће студенстско удружење прерасло у струковно удружење које је свакако у свом окриљу задржава студенте и студентски део удружења.
Циљеви удружења су следећи: стручно проучавање и истрживање права, изучавање српске и словенске световне и канонске правне баштине, информисање о стању у области правне науке и позитивном законодавству, развијање свести о важности увођења правне државе засноване на српској правној традицији у нас, јавно залагање за стварање ефикасне државне организације која ће бити сублимација свих добрих искустава српске државотворности, истицање критичког мишљења код национално свесног правничког сталежа као основне претпоставке остварања поретка слободе и делотворне земаљске правде.
Као групација коју чиде дипломирани правници, адвокати, постипломци и студенти Правног факултета, која идејно покриће свог деловања црпи из вредности српске националне традиције, удружење Номоканон добило је име у част првог српског правног кодекса, Законоправила Светог Саве.
За протеклих 12 година постојања, као студентско и струковно удружење организовали смо више десетина трибина, научних скупова, предавања, протеста, пројекција филмова и презентација књига, које су се тицале историјских, геополитичких, правно-научних и актуелних друштвено-политичких тема у српским земљама и свету. Ремзи Кларк, Пјер Пеан, Никита Михалков, Смиља Аврамов, Александар Алексејев, Сергеј Бабурин, Срђа Трифковић, Божидар Делић, Тома Фила, Боривоје Боровић, Жак Огар, Џемс Бисет, Џемс Џатрас, Бранко Ракић, Патрик Барио, Коста Чавошки, Горан Петронијевић, Бранислав Тапушковић, Михајло Марковић, Љиљана Булатовић, Ђорђе Вукадиновић, Александар Конузин, Мирослав Тохољ, Марија Лина Века, епископ бихаћко-петровачки Атанасије Ракита, протојереј др Радомир В. Поповић само су неки од наших гостију и пријатеља, који су, са нама и нашим колегама, поделили своје стручне ставове, лична мишљења и напослетку, животно искуство, и својим присуством и учешћем на трибинама и округлим столовима допринели одржању и развоју идеје слободне речи на Правном факултету и Универзитету у Београду, па самим тим и развоју идеје слободне речи у српском народу.
Када су сви бежали од истине и живели од лажи, ми смо имали Истину о Сребреници, заталасали успавано народно море, и поставили питања на која нико није смео да пружи одговор.
Док су нашу земљу проглашавали туђом, ми смо били са својим народом на улицама Београда и Косовске Митровице.
Док је политичка квазиелита на власти замајавала наш народ периферним питањима, ми смо покренули јавну расправу на тему противуставног статута Војводине.
Када нико није смео да проговори о тзв. реформи правосуђа, ми јесмо.
За нас Бајден није добродошао.
Док каубојски универзитети ничу по Србији, а дипломе се штанцују попут жуте штампе, ми смо својим колегама и својој струци поручили: Наше знање је стечено, није плаћено.
И данас, после толико времена, са новим људима, новом енергијом и снагом, али истим духом, боримо се да дамо свој, макар најмањи, допринос препороду српске нације и српске државе, и молимо за братску руку сарадње од свих, чија искрена љубав према Богу и Отаџбини, представља заједнички именитељ младих светосавских националних снага и темеље будућег поретка.
Како радили, тако нам и Бог помогао!
---------------------------------
О Законоправилу (Номоканону) Светога Саве
«Сваки пак...ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига, као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...»Свети Сава
Номоканон (номос – грађански закони, канон – црквено правило) – кодекс црквених и грађанских прописа византијске државе, представљао је правну подлогу целокупног црквеног и друштвеног живота ове средњевековне империје која је својевремено била цивилизацији источник светлости европског тла. Као што Византија представља синтезу римског права, хеленске културе и православног Хришћанства, тако је и правни поредак у њој био заснован на христијанизованом римском праву, конкретизованом у више зборника од којих су најтипичнији Кодекс Светога Цара Јустинијана из VI века, и на њему засновани Номоканони (Законоправила) који настају касније (попут Номоканона Светога Фотија цариградског). правило) – кодекс црквених и грађанских прописа византијске државе, представљао је правну подлогу целокупног црквеног и друштвеног живота ове средњевековне империје која је својевремено била цивилизацији источник светлости европског тла. Као што Византија представља синтезу римског права, хеленске културе и православног Хришћанства, тако је и правни поредак у њој био заснован на христијанизованом римском праву, конкретизованом у више зборника од којих су најтипичнији Кодекс Светога Цара Јустинијана из VI века, и на њему засновани Номоканони (Законоправила) који настају касније (попут Номоканона Светога Фотија цариградског).
Међу народима из круга знатног византијског културног утицаја, налази се и србски народ. Највећи из овога рода - Свети Сава, први архиепископ србски и син великога жупана Стефана Немање, прихватио се захтевног посла , састављања србског Номоканона (Законоправила) путем кога ће се правно уредити србска помесна Црква и србска држава, и утврдити симфонија (сагласје) између њих, уз избегавање византијских цезаропапистичких (цезаропапизам - тежња световне власти да подчини црквену) и западњачких папоцезаристичких (папоцезаризам - обрнута тежња у односу на цезаропапизам) аномалија. Сава је, по писању свога ученика Доментијана, на повратку из Никеје, извесно време боравио у Солуну где је «преписао многе књиге законске...», што се очигледно односи на рад на стварању србског Законоправила.
Симфонија, као срж православно Хришћанске политичке философије (установљена је VI Јустинијановом новелом), подразумева специфичан однос Цркве и државе, које морају заједнички сарађивати, изнад свега при тежњи ка спасењу људских душа а затим и на физичком збрињавању и заштити житеља дате државе. При томе, држава се треба прилагођавати непромењеивим начелима на којима је Црква саздана (никако обрнуто) и мора се трудити да у домену својих могућности бескомпромисно штити Добро од зла. Ово последње, представљало је богомустановљену обавезу сваке православне државе а пре свега обавезу православне империје, (најпре Византије и Цариграда као Другог Рима, а потом и Москве односно Царске Русије као Трећег Рима), коју Бог снадбева великим територијалним пространством, знатним природним ресурсима и политичком моћи.
Ипак, установљењем србске јерархијско-црквене самосталности и састављањем и применом светосавског Законоправила, симфонија је у србској средњевековној држави функционисала као сагласје народне држае и народне Цркве, то јест као тројна хармонија измђу Цркве, државе и државотворног србског народа (нације). Наиме, Законоправило Светога Саве које обухвата све правне области, то јест све области народнога живота, није обична рецепција христијанизованог римског права, већ представља прилагођавање истог - националном идентитету, то јест карактеристикама народног живота у Срба, на које се не може у потпуности пресликати византијски правни зборник. Значај тог сегмента делатности Светога Саве, виде се и следећим речима из поговора Законоправила: «...Појавише се на светлости словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчкога језика; сада пак заблисташе, то јест, протумачене су и благодаћу Божијом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући...»
Такође у поговору је наглашен значај и општеобавезни карактер Савиног Законоправила за Србе:
«Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонаахнутих књига, као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити...»
На темељима Законоправила, вековима се изграђивао и усклађивао правни живот код Срба али других православних Словена. Овај зборник преузимају и Русија и Бугарска, чиме оно добија шири православно-словенски значај (данас у Белорусији на Правном факултету, Словенска Крмчија (Законоправило Светога Саве) изучава се као самосталан предмет).
Једна од посебно значајних чињеница везаних за Законоправило, јесте социјална димензија правних норми, које красе ово дело од изузетног научног и националног значаја. Наиме, Свети Сава је настојао да за разлику од византијског законодавства које обилује и нормама робовласничког система, састави зборник који ће бити потпуно усклађен са хришћанским учењем о социјалној правди, због чега се Свети Сава може сматрати родоначелником идеје о социјалној држави. Па тако, Законоправило предвиђа : заштиту особа са телесним манама, бригу о сиромашнима и болеснима (подизање домова за ове категорије социјалних случајева), утврђивање узајамних обавеза родитеља и деце, помагање удовицама и сиротим девојкама, заштиту робова од самовоље господара и најамника од израбљивања, откупљивање затвореника, заштиту дужника од зеленашења...
Законоправило Светога Саве, као државно-правни сегмент србско-словенског националног обичајног израза православне вере, примењује се током читаве историје Срба. Душанов законик потврђује његово важење, устаници који ослобађају Србију од Турака, такође се држе одредби светосавског Законоправила, а СПЦ од свог установљења 1219. године па до дана данашњег руководи се црквеним делом Законоправила. Огромна већина данашњих Срба није свесна значаја ове књиге, која јасно указује на то какви требају бити односи унутар србског друштва, засновани на Хришћанству и светлим народним традицијама. У антисветосавску и ванзаветну стварност духа данашње Србије, потпуно се уклапа и чињеница да књига као што је Законоправило, све до недавно није преведена на савремени србски језик. Благодарећи неизмерном многогодишњем труду научног саветника Миодрага Петровића, први том преведеног Законоправила (тачније најстаријег Иловичког преписа из 1262), коначно је угледао светлост дана.
