29/07/2017
USPEH U VEZI "DOLE" OBJAVLJENOG POSTA, TUŽBA TUŽIOCA, SNSOVSKOG PREDSEDNIKA SKUPŠTINE OPŠTINE U BELOJ CRKVI. TUŽILAC JE POVUKAO TUŽBU. VAŽNO JE PROČITATI, NAROČITO ZBOG NAVEDENIH ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA
011/408-6 -321, 064 - 128 - 0-700
П 74/16
ОСНОВНИ СУД У ВРШЦУ
Судска јединица у Белој Цркви
(парнично одељење)
TУЖИЛАЦ: MАРИЈАН АЛЕКСИЋ из Беле Цркве, Пролетерска 60, кога заступа
пуномоћник Љубиша Кесић, aдв. из Панчева
TУЖЕНИК: TAНАСКОВИЋ ЗЛАТКО из 26340 Беле Цркве, ул. Немањина бр. 30
кога заступа пуномоћник Омер Ћеховић, адв.из Београда ул. Цвијићева бр. 70/5
Предмет спора: Накнада нематеријалне штете због душевног бола услед повреде
части и угледа
OДГОВОР НA TУЖБУ
(у 2 примерka сa пуномоћјем)
Један примерак отрпремљен непосредно пуномоћнику тужиоца.
пуномоћника туженог Златка танасковића, адв. Омер Ћеховић
KOJИ ОСПОРАВА ТУЖБЕНИ ЗАХТЕВ У ЦЕЛИНИ (и по основу и по висини)
А) PREMISSAMINOR
Тужилац се у реферату тужбе позива на чињенице (које се односе на животни догађај, чињенице из којих изводи своје право –actionis) tj. позива се на текст објављен на порталу „Белоцркванске новости“ од дана дана 23. 11. 2015. год. Тврди да му је туженик, вређајући његову част и углед, нанео душевни бол јаког интензитета и дугог трајања, те на основу тога захтева накнаду нематеријалне штете.
Стварночињенични след догађаја има сасвим други редослед. Наиме, понашања тужиоца у вези Предузећа „Агробанат“ и многих других локалних белоцркванских предузећа, што се најбоље може посведочити репортажом ТВ Панчево, објављеном на www. http://xn--yutube-wqf.com/, дана 23. 12. 2015. год.
РЕПОРТАЖА ТВ ПАНЧЕВО
23. 12. 2015. gод. постављена на www.youtube.com
У обиласку Беле Цркве, министар правосуђа Никола Селаковић и Бранко Маловић, разговарали су са чланством о материјалном положају грађана у овој општини и политици коју води локална самоуправа. Чланови општинског одбора СНС, указали су Селаковићу да је незапосленост у Белој Цркви велика, да грађани лоше живе, оптужујући за такву ситуацију заменика председника општине, Маријана Алексића. Изнете су тврдње да је Алексић, купујући предузећа, уништио привреду Беле Цркве чак је и назван „ локалним тајкуном“ на шта следује Селаковићева реплика , која гласи:
„ Доста је више људима и тајкунизације која се своди на то да један који има неко време, неку залеђину, капитал до кога не знам како је стигао и како је стекао, може да се подичи да управља не својом фирмом, не својим предузећем, не својом улицом, него на жалост у Србији још увек имамо људе , такве људе који управљају целим општинама.“
Селаковић је рекао да ће ове оптужбе сигурно бити проверене и да ће пред законом одговарати свако ко врши кривична дела. Селаковић је навео да је недопустиво да у било којој општини незапосленост износи 54%, колика је у Белој Цркви.
Пре овога, туженик је изгубио наследство на неколикo стотина акција “Агробаната” вредних 2001. год. РСД 268. 000, 00, које је, као бивши радник тог предузећа стекао његов отац, а које су “Агробанатовим” одласком у стечај и каснијом реорганизацијом изгубиле сваку вредност.
И само набрајање предузећа чија судбина је постала сумњива, или боље речено, негативно извесна, а животи некада запослених у њима претворени у трагедије, чија катаклизма се, ПО ОПШТЕМ МИШЉЕЊУ У БЕЛОЈ ЦРКВИ, ВЕЗУЈЕ И ЗА ИМЕ ТУЖИОЦА, одузело би и превише и времена и простора. Превише је судбина људи у Белој Цркви чије су ситуације катастрофалне, које опште јавно мњење овог градића везује за тужиочево име да би стале у износ тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете од РСД 300. 000, 00. Па ни све то није било довољно тужиоцу, него му је стало да и од менталних болесника убира “харач” за изјаве испровоциране њиховим катастрофама и новинарским питањима.
Преостали део одговора на ову тужбу, посебно правни, треба да буде онакав какав тужилац УПРАВО ЗАСЛУЖУЈЕ. УМЕСТО “ПРЕЛЕТАЊА” из једне ВЛАДАЈУЋЕ коалиције у другу, боље би Вам било, господине, тужиоче, да се мало позабавите и траги-катастрофичним догађањима народу Града који толико волите, а у исто време, ваљда из «милоште», сте назван ТАЈКУН.
Поштовани господине Марјане Алексићу, ТУЖИОЧЕ, молим Вас, немојте ми замерити на грешкама у куцању, конструкцији реченица, преопширности, јер с једне стране нисам се навикао на тастатуру новог лап топа, а са друге стране пишем стилом који сам изградио под утицајем англосаксконских павника. То је директна последица МОГА петнаестогодишњег рада у Азији. Тамо сам уместо пљачкашког приватизовања белоцркванских предузећа црнчио код “сурових” капталиста и уместо функције заменика председника неке општине и тајкуна изборио себи право да РАДОМ зарађујем поштени приватни хлеб адвоката, црнчим уместо да градим славу и богатим се на грбачама белоцркванских јадника и несрећника. Шта ћемо и судбине, и методи и морални назори, а и навике су нам темељно различити. И да знате, поносан сам на то.
ПРАВНИ И СОЦИЈАЛНИ ОКВИР:
Чланом 5 Закона о јавном информисању и медијима одређено је, између осталог, да се путем медија објављују мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, без обзира на начин на који су прибављене информације.
Тако је у спорнom тексту тужени изнео своје мишљење о људима, појавама и догађајима о којима јавност има оправдани интерес да буде обавештена, као и мишљење о тужиоцу као o потпредседнику oпштине Бела Црква, kao ЛИЧНОСТИ, сада носиоцу јавне функције, односно заменику председника општине и високом “угледнику” једне политичке партије.
Објављивање информација и мишљења о питањима од јавног значаја је законска обавеза медија. Истовремено је то и један од начина да се оствари право на потпуно, истинито и благовремено обавештавање, које су средства јавног обавештавања, у складу са чланом 5 став 2 Закона, обавезна да поштују.
Поред Закона о јавном информисању и медијима и члан 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода предвиђа право на слободу изражавања, које укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе.
4. Спорним текстом није причињена штета - повредом части и угледа тужиоца нити су му нанети душевни болови, јер је сасвим илузорно и тешко и замислити да данашњи политичари, који, у највећем броју случајева, не прежу од било чега да би дошли до материјалних користи, могу осећати бол због тога. Ништа осим радости и неизмерног задовољства, славе, власти и материјалног благостања. Уосталом, никакав доказ о том болу тужилац није поднео, само је изнео мисаону именицу за категорију људи који се баве његовим, дакле истим, занатом и оних који поседују толику количину неморала, да уопште нису у стању да осете душевну бол за неку критику, ма колико била часним људима несхватљива, а и покушао да и на овај начин прибави још мало материјалне користи, која је једини интерес даншњих политичара у Србији. ОВО ЈЕ ОПШТЕ МИШЉЕЊЕ ЈАВНОГ МЊЕЊА У СРБИЈИ О ПОЛИТИЧАРИМА. ДА ЛИ ЈЕ ТО УВРЕДА, ИЗМИШЉОТИНА?! Или је, пак, сурова реалност. Маколико исти посезали за адвокатима, судовима и инима, ради заштите тобожње части, на коју су „пљунули“ и од које су се опростили, ако су је уопште и имали, моментом упуштањa у богаћење не бирајући средства и грубо газећи све скрупуле.
4.1. Поменуте речи тужeнoг, тј. човека, који је само поновио речи мноштва становништва, дакле ставове јавног мњења те срдинте, тј у својој животној средини не представљају увреду части и угледа тужиоца, као што не би представљале ни за неког друго просечног српског политичара. Напротив, то је мишљење огромне већине становника Беле Цркве, баш као што је и мишљење o другим српским тајкунима типа господина М.M. а могили би смо на обележити и као Н.Н. дакле став о њима огромне Србије. Његове речни, наведене у тужби, а објављене на поменутом интернет порталу представљају само понављање vox populi становника Беле Цркве и оближњих места о тужиоцу.
– РЕЧ Тајкун, који је и опште везан за име тужиоца је најшире употребљавана у јавним расправама и полемикама о новопеченим безобзирним богаташима. ПА ЗАР ИСТИ МОГУ ДА ОСЕТЕ ДУШЕВНУ БОЛ ЗБОГ ПОВРЕДЕ ЧАСТИ И УГЛЕДА ЗА ОНО ШТО СВЕСРДНО РАДЕ?!
Речи туженог, као и бројног дела становништва Беле Цркве су постали стални термини И ОДРЕДНИЦЕ ПОЛИТИЧАРА У свим данашњим како писаним, тако и вербалним вокабуларима у Србији, за оне који су дошли до политичке моћи и богатства онако како то управо јесу и како то стално чине, и како ће наставити да чине, без обзира на то шта грађани мисле о њима. ПА ЗАР ОНИ МОГУ ДА ОСЕТЕ ДУШЕВНУ БОЛ ЗБОГ ОНАКО, ЗА ЊИХОВА НЕПОЧИНСТВА «МИНОРНИХ» РЕЧИ И КВАЛИФИКАЦИЈА, КОЈЕ СУ НАВЕДЕНЕ У ТУЖБИ. УОСТАЛОМ, ТО СУ РЕЧИ НА КОЈЕ СЕ ВИШЕ НИКО ЖИВ У СРБИЈИ НИ НЕ «ОСВРЋЕ».
Није случајно чувени писац и Нобеловац Андрић написао од прилике овако: « И дођу тако понекад смутна времена када паметни заћуте а будале проговоре, богати осиромаше, а фукара се обогати, часни «потону» а бесчасни «испливају»(парафраза аутора )
– Дакле, спорни ставови туженог објављени на наведеном порталу не представљају произвољан лични напад на тужиоца као појединца. Као грађанина и личност. Сличне и много оштрије квалификације и оцене тужиочеве личности и дела изрекли су безброј пута многи грађани па чак и његови садашњи власт формирајући коалициони партнери.Тужени је у спорном интервјуу говорио о тужиоцу као о парадигми једне целе скупине људи у контексту питања од јавног интереса. Наиме, у свом интервјуу исти се «бави» анализом појаве која карактерише наше друштво, услед чега он каже да је тужилац „oдгворан.....“: Он ниједног тренутка није говорио о личности тужиоца, није говорио о његовом приватном животу, већ је говорио о социјалном феномену српског друштва ТАЈКУНИЗМУ И САВРЕМЕНИМ ПОЛИТИЧАРИМА, О ЧЕМУ ГОВОРИ СВАКИ ИОЛЕ ОБРАЗОВАН, ЧАСТАН, ОДНОСНО ИОЛЕ ДОБРО ИНОФМРМИСАНИ ГРАЂАНИН СРБИЈЕ чија ЈЕДНА ОД персонификација јавног делатника јесте управо и тужилац.
II. PREMISSAMAIOR
1. Уставна слобода говора и јавног иформисања конкретизује се у следећим члановима Закона о јавном иформисању и медијима:
Информисање о питањима од интереса за јавност
Члан 5.
Путем медија објављују се информације, идеје и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, без обзира на начин на који су прибављене информације, у складу са одредбама овог закона.
Положај носилаца јавних и политичких функција
Члан 8.
Изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења.
Примена и тумачење одредаба закона
Члан 14.
Одредбе овог закона не могу се тумачити или применити на начин којим се укида слобода јавног информисања или ограничава у мери већој од прописане овим законом.
Достојанство личности и право на аутентичност
Члан 79.
Достојанство личности (част, углед, односно пијетет) лица на које се односи информација правно је заштићено.
Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи...
Карикатурално, сатирично, колажно и друго слично приказивање лица, не сматра се повредом достојанства, односно права на аутентичност.“
2. Ratiolegis наведених норми састоји се у заштити најшире могуће слободе говора и она се може ограничити само када је то законом предвиђено. Ограничења слободе говора представљају изузетак који се по принципу еxceptionon sun textendendae, мора што уже, најрестриктивније тумачити, односно, при ограничењу слободе суд се мора руководити начелом in favorem libertatis.
НАВЕДЕНЕ ПРАВНЕ ОДРЕДБЕ СЕ АНАЛОГНО ПРИМЕЊУЈУ НЕ САМО НА ШТАМПАНЕ ВЕЋ И НА ЕЛКТРОНСКЕ МЕДИЈЕ. У једном од њих су управо објављене речи туженог изречене о категорији људи, којој, без икакве сумње, припада и тужилац.
НАЈУЖИ ПРАВНИ ОКВИР:
1. Да је тужилац осећао душевну бол изазвану тобожњим вређањем изазваним речима и ставовима скоро укупне јавности средине у којој живи , нарушавање интегритета и достајснтва своје личности, посегао би за правном заштитом коју му пружа постојећа регулатива из Закона о облигационим односима:
Захтев да се престане са повредом права личности
Члан 157
(1) Свако има право захтевати од суда или другог надлежног органа да нареди престанак радње којом се повређује интегритет људске личности, личног и породичног живота и других права његове личности.
(2) Суд, односно други надлежни орган може наредити престанак радње под претњом плаћања извесне новчане своте, одређене укупно или по јединици времена, у корист повређеног.
Међутим, управо знајући, да у Белој Цркви о тужиоцу влада опште уверење у смислу у коме тужени ништа друго није ни говорио него скоро „папагајски“ и без злих намера, понављњао опште мишљења људи тог града и околине. НА СВЕ ТО тужилац није ништа чинио на нивоу града, па и ширег окружења. Ухватио је прилику да изјаву једног психијатријског болесника, узме као основу да још бар мало побољша своје, иначе изузетно, материјално благостање, а и једна одлука чувено “независног” правосуђа у Србији би му могла добро доћи да се хвали по сеоским славама, “како ето људи измисљају свакакве лажи о њему И ТАКО КАЉАЈУ ЊЕГОВ, ИНАЧЕ ДИВАН УГЛЕД И СЈАЈНО ДЕЛО”
Члан 198
(1) Ко другоме повреди част као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а 1. зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету дужан је накнадити је.
(2) Али, не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао је у томе озбиљног интереса.
Ово се mutatis mutandis односи и на нематеријалну штету, према ЗОО.
Члан 159
(1) Лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или којих других разлога није способно за расуђивање, не одговара за штету коју другоме проузрокује.
(2) Ко другом проузрокује штету у стању пролазне неспособности за расуђивање, одговоран је за њу, изузев ако докаже да није својом кривицом доспео у то стање.
(3) Ако је у то стање доспео туђом кривицом, за штету ће одговарати онај ко га је у то стање довео.
Посебно о накнади нематеријалне штете у случају повреде части и ширења неистинитих навода
Члан 198
(1) Ко другоме повреди част као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а 1. зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету дужан је накнадити је.
(2) Али, не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса.
-Наведене речи “зна или би морао знати да су неистинити” као основ за непостојање одговорности за штету у овом случају су кључни правно релевантни граничник одговнорности-неодговорности- за наводну штету тужиоца.
-Наиме, као психијатријски болесник, тужени нити је знао нити морао знати да ли су изјаве које је он дао новинару Стефановићу тачни или нетачни.Наиме, као ментални болесник исти има ту менталну способност да процени да ли су речи које изговара цела “чаршија” тачне или нетачне.Он просто није имао МЕНТАЛНЕ способности за то.
Новчана накнада
Члан 200
(1) За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству.
(2) Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
-ОГРАНИЧЕЊЕ НАКНАДЕ НА ЗНАТНУ ШТЕТУ: Ова накнада се ограничава само на одређене случајеве. И За неимовинску штету је карактеристично: Само ако је знатна, (Јаков Радишић, Облигационо право, стр. 111) тако се и у овом члану истиче “1. АКО ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА, 2. А НАРОЧИТО ЈАЧИНА БОЛОВА И СТРАХА И 3.ЊИХОВО ТРАЈАЊЕ 4. ТО ОПРАВДАВА.
(1) За претрпљене физичке болове,
(2)
а) за претрпљене душевне болове
због умањења животне активности, наружености,
б) повреде угледа, части,
слободе или
ц) права личности,
смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да
1.околности случаја,
а 2.нарочито јачина болова и страха и
3. њихово трајање то оправдава,
досудити правичну новчану накнаду
…………………………………..”
В. Болдирани делови текста појединих чланова Закона о облигационим односима, у контексту социјалног миљеа, опште прихваћеног мишљења у Белој Цркви о тужиоцу говоре да нити се ради о ИЗУЗЕТНИМ ОКОЛНОСТИМА, јер је то општи став грађанства о тужиоцу , баш као и о госп. М.М.и инима да је у спрези са представницима разних гарнитура власти, или директним коришћењем свог положаја у валасти дошао до енормног богатства, да су многа предузећа уништена уз његово значајно учешће, те, пошто се ради о општем утиску/ставу јавности, не може се истовремено говорити и о изузетним околностима.
Такђе, не ради се о таквој јачини болова, која је изузетна, ако се „мисли“ туженог свакодневно и широм Беле Цркве речима које је тужилац само, као душевни болесник, папагајски понављао и представљао vox populi тог дела српске јавности о тужиоцу. ТЕ РЕЧИ СУ САМО ЕХО ОПШТЕГ СТАВА О ТУЖИОЦУ, те нису изузетна појава, а нити се ради о посебној дужини трајања тих “наводних” болова, који да постоје, били би трајни због сталног понављања истих речи, ставова и мисли које је изговорио/поновио и тужени, као део белоцркванске јавноси.
ИСТО тако треба имати, посебно у виду и чињеницу да је новинар који га је интервјуисао управо питао о одговорности за пропаст предузећа у коме је радио тужеников отац, и због чије пропасти је тужени изгубио значајан део наследства, немогућношћу остваривања права на наслеђивање акција тог предузећа, изазвао код истог изузетно конфузно менатално стање, због поменутог губитка наследства акција у “Агробанату”, те га је тиме довео у стање, НАЈБЛАЖЕ РЕЧЕНО, привремене неспособности да схвати значај својих речи, као ни да “управља” својим мислима, те стога по ЗОО није ни одговоран за евентуалну бол односно НЕМАТЕРИЈАЛНУ штету коју је евентуално могао да нанесе тужиоцу.
ДОКАЗ: 1. Вештачење од стране сталног судског вештака психијатра неуропсихијатријске струке Др. Бобана из Београда, ул. Краљевачких жртвава број лиценце - Министарство правде, бр. 740-05-00802/2014 – 22 од. 08. 12. 2014.год.
2. Саслушање сведока Верославе Танасковић, из Беле Цркве, ул. НЕМАЊИНА бр. 30, суперуге туженог на његово ментално стање које се редовно понавља, када се помене „Агробанат“ и када се исти подсети на немогућност наслеђивања акција његовог оца у тој компанији.
III. СУДСКА ПРАКСА
Судска пракса примењује правило по коме нема нематеријалне штете, нема повреде угледа и части, нема одговорности аутора, ако је излагање дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса.(тужени је управо бранио своје интересе на наслеђивање акција „Агробаната“, које је стекао његов отац, а које он није могао да наследи, пошто је та фирма отишла у стечајни поступак и потом у реогрганизацију.
– Апелациони суд у Београду, у образложењу Пресуде Гж. бр. 4264/13 од 04.12.2014. године (у спору у коме тужени каже, да су тужиоци: «ударне текстуалне песнице Коштуничине хунте, дали су се један на типовање индивидуа који код куће држе америчке заставе, а други на усмеравање праведног рушилачког беса на Телевизију Б92“), наводи:
“Наиме, тужилац, имајући у виду његову професију – професор Филозофског факултета на Београдском универзитету.....представља јавну личност и дужан је да трпи границу прихватљиве критике која је шира него код појединаца који не врше такву функцију, па због тога, употреба оштрих речи у објављеном тексту као закључак о теми на коју се чланак односи, а које могу деловати увредљиво, представљају слободу изражавања предвиђену чланом 10. Европске конвенције о људским правима.
У конкретном случају, новинарска слобода у одређеном степену покрива и употребу неумесних речи, а спорна информација представља вид критике коју тужилац као јавна личност мора да толерише и да покаже спремност да поднесе мишљење и коментар јавности, па чак и када је коментар претеран и исказан речима које тужилац може субјективно да доживи као увредљиве. При овоме, текст представља САТИРУ, ОБЛИК УМЕТНИЧКОГ ИЗРАЖАВАЊА И СОЦИЈАЛНОГ КОМЕНТАРА који је, претеривањем и кривљењем стварности, намерно провокативан и политичке природе. Такође, из контекста објављеног новинског чланка произлази да се објављене информације не односе на тужиочев приватни живот, већ на тада актуелну политичку ситуацију, па стога објављени текст не чини информацију подобну да повреди част и углед тужиоца у смислу члана 79. закона о информисању, како то погрешно закључује првостепени суд“.
Слично, у Пресуди Апелационог суда Гж.бр.614/11 се наводи да, употреба оштрих речи, речи које представљају претеривања, изговорених у јавности, које би могле деловати увредљиво, заправо представља слободу изражавања предвиђену чланом 10. Европске конвенције о људским правима, као један од суштинских основа демократског друштва, а да слобода изражавања у одређеном степену покрива и претеривања и употребљене грубе и неумесне речи, као и да јавне личности не могу само да очекују позитивне критике и мишљења.
2.Правно схватање Кривичног одељења Врховног суда Србије на седници од 25. новембра 2008. године:
„Границе прихватљиве критике су шире када је реч о јавним личностима у односу на приватна лица. За разлику од обичних грађана, који то својство немају, јавне личности су неизбежно и свесно изложене помном испитивању сваке своје речи и дела, како од новинара, тако и од јавности уопште, те стога морају испољити већи степен толеранције.“
Наведени став потврђен је и у бројним пресудама домаћих судова у којима је јасно истакнуто да су јавне личности дужне да трпе границу прихватљиве критике која је шира него код појединаца који нису јавне личности. Судови су заузели став да чак и употреба оштрих речи, речи које представљају претеривања, изговорених у јавности, које би могле деловати увредљиво, заправо представља слободу изражавања предвиђену чланом 10 Европске конвенције о људским правима, као један од суштинских основа демократског друштва.
При томе, у нашој судској пракси прихваћен је објективни критеријум (Id quod
Pleruе quefit– онога што се по редовном току ствари најчешће догађа) за постојање нематеријалне штете због повреде части и угледа. Процена о томе, да ли је наступила повреда части и угледа врши се по одређеном стандарду, извесном устаљеном, општем просечном мерилу, а не према субјективном доживљају лица на које се изјава односи. Ирелевантно јесте и то како је изјаву схватило лице коме је изјава упућена, а меродавном се сматра процена са аспекта постојећих обичајних, моралних и других норми у одређеној средини, при чему су битне и околности под којима се догађај десио као и међусобни односи странака.
3. Европски суд за људска права у пресудама наводи да лица која ступе у „арену јавне дебате“ морају да трпе већи степен критике него остали. (на пример: предмет Jerusalem против Аустрије 2001, пресуда Lopez Gomez da Silva v. Portugal 2000. године, PedersenandBaadgardпротив Данске 2004.
– Европски суд за људска права је у својој одлуци у предмету Салов против Украјне 2005. године дао заштиту и ширењу информација за које се основано сумња да су истините, управо због тога, што би другачији став онемогућио људима право да изражавају својa гледишта или мишљења, чиме би се успоставило неосновано ограничавање слободе изражавања, како је предвиђена чланом 10. Европске конвенције о људским правима.
Такође, у предмету Lingens против Аустрије (пресуда је донета дана 08.07.1986. године) Европски суд за људска права је потврдио став да су границе прихватљиве критике шире у односу на политичаре као такве, него у односу на друга лица, јер се политичари неизбежно и свесно излажу помном испитивању сваке своје речи и дела, како од новинара, тако и од најшире јавности, те стога морају да покажу и већи степен толеранције.
Затим у предмету Oberschlick protiv Austrije (пресуда од 23.05.1991. године) Европски суд за људска права је утврдио да су границе прихватљиве критике шире у погледу политичара који делује у јавном својству него у односу на појединца, те да политичари морају да покажу високи степен толеранције, посебно када дају јавне изјаве које су подложне критици, те да се захтеви заштите угледа и части морају одвагати насупрот интересу за отвореном дискусијом.
Слободу изражавања исти суд тумачи тако да заштити сва мишљења и све информације, па чак и изражавање које може повредити, шокирати или узнемирити (на пример: предмет Handyside против Уједињеног краљевства 1976).
Овде би требало посебно истаћи и недавну Одлуку Уставног суда Србије, донету у решавању по једној уставној жалби, у којој је ПРИХВАЋЕН УПРАВО ИЗНЕТИ СТАВ СУДСКЕ ПРАКСЕ СУДОВА ОПШТЕ НАДЛЕЖНОСТИ У СРБИЈИ, КАО и Европског суда за заштиту људских права у Стразбуру.
IV. СИЛОГИЗАМ
Као јавна личност заменик председника општине, овде, тужилац је неспорно јавна личност која има законску обавезу да трпи изношење негативних мишљења о себи и покаже већи степен толеранције од толеранције која се очекује од лица која нису ни јавне ни политичке личности. Јер, у демократском друштву постоји оправдан интерес јавности да буде обавештена о информацијама и мишљењима која се односе на јавне личности и носиоце јавних и политичких функција.
In concreto, тужилац је као јавна личност дужан да трпи изношење критичког мишљења туженог које се односи на његово деловање без обзира на то, да ли се осећа лично повређеним изношењем тог мишљења, при чему у овом спору ПРЕТЕЖЕ интерес за објављивање информација о тужиочевом деловању (интерес борбе за неопходност постојања као и некорумпираних јавних делатника, као над интересом заштите достојанства тужиоца које није ни повређено.
У складу са наведеним чланом 79. Закона о јавном информисању и медијима да се ради о „сатиричном, колажном и другом сличном приказивању лица“, а fortiori, све ово се не може сматрати повредом достојанства личности.
Према наведеној судској пракси, и употреба „оштрих речи“ речи које киристи већина јавности у средини у којој живи тужилацдозвољена је, јерпредставља слободу изражавања, предвиђену у члану 10. Европске конвенције о људским правима, који је само конкретизација великог начела»Libertas omnibus rebus favorabilior est«- Слобода је од свих ствари најпреча!
На основу свега изнетог, пуномоћник туженог предлаже да Суд одбије тужбени захтев као неоснован и обавеже тужиоца да туженом надокнади трошкове овог спора колико они буду изнели, а према одлуци тог Суда.
У Београду 01. 04. 2016. год. ПУНОМОЋНИК ТУЖЕНОГ
_________________________
АДВ. ОМЕР ЋЕХОВИЋ
Из Београда, Цвијићева 70, ст. 5
YouTube
I-enjoy ang mga video at musika na gusto mo, i-upload ang orihinal na content, at ibahagi ang lahat ng ito sa mga kaibigan, pamilya at sa mundo sa YouTube.
YOUTUBE.COM
LikeShow more reactionsCommentShare
Comments
Omer Cehovic
Write a comment...
Choose File
